Share
A- A A+
Our Amazing Created Solar System
by Russell Grigg (editor)

US $19.00
View Item
Astronomy Vol 1: Our Created Solar System


US $19.00
View Item
Astronomy Vol 2: Our Created Stars and Galaxies


US $19.00
View Item
Arguments Creationists Should NOT Use


US $5.00
View Item
Busting Myths
by J Sarfati & G Bates, edited

US $15.00
View Item

Равна Земља и остале бесмислице

Суочавање са идејама којих не би било да није Интернета

Аутори: Роберт Картер (Robert Carter) и Џонатан Сарфати (Jonathan Sarfati)
Превод: Земља није равна

Објављено: 13. септембра 2016. године. Допуњено: 27. септембра 2017. године.

Садржај

Увод

Докази да је Земља сфера

Ко су главни заговорници равне Земље?

Расправа (главни проблеми са равном Земљом)

Главне тачке које се могу лако разумети

Закључак

Увод

Приче 18:17: Ко је први у парници својој, чини се праведан, а онда долази ближњи његов и испитивањем оповргне речи његове.

Збуњени смо кад видимо да веровање у „равну Земљу“ привлачи пажњу. Ова идеја готово да није ни постојала до недавно. Ипак, ова посебна грана псеудонауке је у продору. Важно је истаћи да чланак Мит о равној Земљи, објављен 2013. године, није добио ниједан негативан коментар од оних који верују у равну Земљу. Зашто? Зато што није ни било људи који су у то време веровали у равну Земљу! Уместо тога, читаоци су били захвални што су видели да црква никад није проповедала такву бесмислицу. Неколико поштених атеиста је чак запушило уста некима из сопствених редова који су заговарали лажну историју, која је окривила цркву за учење о равној Земљи.1

Ако готово нико тада у то није веровао, зашто неки људи у то верују сада? То укључује и неколицину, који су коментарисали чланак Исаија 40:22 и облик Земље (Isaiah 40:22 and the shape of the earth), који је објављен раније 2016. године. Највећи утицај данас имају снимци који се деле широм Интернета. Аутори тих снимака су шарлатани, и нажалост, многе су преварили. Још је жалосније то, што су неки хришћани увучени у превару.

Није наш посао да упозоравамо људе на сваку погрешну идеју која може да се појави, већ само на оне идеје које непосредно угрожавају исправна библијска учења. Због тога се ми клонимо теорија завере у вези са 11. септембром 2001. године, али се директно бавимо људима који покушавају да тврде да је слетање на Месец била превара, и то на нашој страници Аргументи које креационисти не би требало да користе (Arguments Creationists Should Not Use). Зашто? Зато што је прва тема, иако непосредно има везе са физиком, превише запетљана у завереничко блебетање. Друга тема се, међутим, тиче тога како видимо свет, како функционише свемир, како делује наука, и како можемо да знамо шта је тачно, а шта није.

Иако смо неколико пута разматрали питање мита о равној Земљи и иако смо изложили библијске и научне доказе против њега, људи су у последње време почели да нам постављају питања у вези са равном Земљом (или да нас критикују због нашег чврстог става да је Земља кугла). Наш једини закључак је да Интернет умножава људе који имају проблем са промишљањем важних идеја.

Током 2015. године смо се ухватили у коштац са темом геоцентризма и оповргли тврдње геоцентриста. Нажалост, морамо да се дотакнемо и питања да ли је Земља равна.

Због тога је нужно да овај чланак буде веома темељан у указивању на то колико је равноземљаштво у заблуди у много аспеката: библијском, историјском и научном. Међутим, читалац може да оде директно на неке од главних тачака испод.

Докази да је Земља сфера2

Можемо да користимо посматрање и разум да схватимо да је Земља сфера. То је тако лако. Чак су и античке цивилизације то разумеле. Постоји неколико доказа, који се, према нашем мишљењу, не могу оповргнути:

Земља и Месец

6257time-lapse-photos-of-the-moon
Time-lapse фотографије Месеца током делимичног помрачења Месеца, јасно показују да округлу сенку прави Земља у облику лопте.

Током помрачења Месеца, на Месец пада округла Земљина сенка. Ово је било познато још у античко време. Али, приметићете да се помрачење Месеца не догађа увек када Месец заузима исти положај на небу. Да је Земља равна, Земљина сенка не би имала исти облик када је Месец у зениту и када је ближе хоризонту. Пошто је могуће више пута у току живота посматрати потпуно и делимично помрачење Месеца, ниједан посматрач не би заборавио различите облике Земљине сенке, чак и у далекој прошлости (овде се претпоставља модел равне Земље по коме Сунце и Месец пролазе испод Земље док се враћају на исток). Такође, ако Сунце и Месец круже изнад Земље, као у неким савременим моделима равне Земље, како би Земља икада могла да се нађе између њих да направи сенку?

Месечеве мене такође представљају доказ да Месец орбитира око кугле. У стварности, у било ком делу Месечевог циклуса, сви људи на Земљи виде исту мену, и Месец увек има приближно исту величину. Ово има смисла ако Месец орбитира око кугле на растојању које је много веће од пречника Земље. Ако би Месец и Сунце стално кружили изнад равне Земље, што је савремени равноземљашки сценарио, они би значајно мењали величину, а људи у различитим областима би видели различите Месечеве мене. Неко ко гледа према Месецу би видео различит призор у односу на некога ко гледа са другог краја Земље.

Уместо тога, једна особа кроз телескопом може да посматра како сенка лагано прелази преко површине Месеца, док друга особа, на другој страни Земље, може да преузме посматрање преласка сенке када Месец зађе иза хоризонта прве особе. Људске очи су свуда по свету, и напредовање Месеца (и Сунца) представља непрекидан ток.

Такође, посматрањем сенке, која прелази преко кратера и равница на Месецу, постаје јасно да је Месец сфера. Фазе младог Месеца и након прве четврти, које имају закривљене ивице, могуће су само на Месецу који има облик сфере, а не диска.

С друге стране, можемо да видимо како се Сунчеве пеге померају на површини Сунца баш онако како би се померале преко сферичне површине. Постоји и појава звана затамњење руба диска када Сунце (и друге звезде) изгледају као да су тамније и црвеније од центра према рубовима, што доказује да Сунце има облик сфере, а не равног диска.

Имамо велики број доказа да и друга тела у нашем соларном систему имају облик сфере. Такође, имамо велики број доказа и да је Земља сфера.

Запазите и ово: када би Месец и Сунце били равни дискови, њихов привидни облик би постајао све више налик елипси како се спуштају на небу. Чињеница да пун Месец и Сунце увек изгледају као кругови из било ког угла показује да они имају облик сфере, а не диска.

Ствари нестају иза хоризонта

Људи су често бележили да се код бродова, који долазе иза хоризонта, прво појављују једра. Највиши делови брода се виде, док су нижи делови још увек заклоњени испупчењем Земље. Веома је добро познато да постоји стари поморски израз за то: „труп доле“. Морепловци су чак могли са своје висине грубо да процене колико далеко се налази други брод. Такође, посматрачи на већој висини су могли да виде даље, одакле проистиче предност „сврачијег гнезда“ (за прорачуне, погледати уоквирени текст испод).

То је још у Средњем веку објаснио Џон Сакробоско (John Sacrobosco) (1195-1256) у својој књизи Tractatus de Sphaera (Трактат о сфери, тј. о Земљи):

Вода има испупчење, и оно је обло, као што се види из следећег: Нека се на обали мора постави сигнал, и нека брод исплови из луке довољно далеко да особа, која стоји у подножју јарбола, више не може да види сигнал. Ако се брод заустави, иста особа ће јасно да види сигнал ако се попне на врх јарбола. Ипак, требало би да особа у подножју јарбола боље види сигнал него особа на врху јарбола, као што показује цртеж са правим линијама, које иду од обе особе до сигнала. За ову ствар не постоји друго објашњење, него да је вода испупчена (Tractatus 1:11).

Равноземљаши често показују фотографије ствари које се виде иако се налазе толико далеко да би требало да буду испод хоризонта. Међутим, то је готово увек изнад воде, која у ретким приликама (обично у пролеће) може да произведе температурну инверзију, тј. да хладан ваздух буде испод топлог. То заузврат доводи до преламања, савијања светлости око закривљења, тако да видимо ствари које иначе не бисмо могли, и то се назива горњи мираж. Ово је прилично неуобичајено, и фотографије исте области у највећем броју случајева неће показати мираж, чак и по најведријем дану. Такође, миражи могу да се смање када су објекат и посматрач на висини од неколико метара, тако да линија вида не обухвата слој са температурном инверзијом.

Веома је важно то да снимци, насупрот непомичним фотографијама, показују да се слика брзо мења (објекти као да светлуцају, изврћу се, удвостручују, утростручују итд.) због кретања ваздуха, као што бисмо и очекивали код миража. Питамо се зашто равноземљаши готово никада не показују снимак ових карактеристика које се појављују испод хоризонта.

Такође се питамо зашто не бележе време проласка Сунца, зато што када оно излази и залази, ми га заправо не видимо на оном месту на коме га очекујемо. Због атмосферског преламања оно „излази“ мало раније и „залази“ мало касније него што бисмо очекивали У суштини, сваки залазак Сунца представља мираж!

toronto
Поглед према Торонту од Олкота (Olcott) у држави Њујорк, са удаљености од 63 километра (39 миља) преко језера Онтарио. Виде се само ⅔ Куле CN. Међутим, око ⅓ куле, као и значајно ниже зграде поред куле, заклоњене су закривљењем Земље. Данас, када имамо добре телескопе, то можемо још јасније да видимо. Ако увећамо брод који је до пола нестао иза хоризонта, не можемо да видимо већи део брода, већ можемо да видимо само већу слику онога што смо видели голим оком. Такође, када гледамо преко чистине, можемо да видимо горње делове високих зграда, чије су основе испод хоризонта (изнад). Да је Земља равна, основе зграда би се виделе као што се виде и њихови врхови.

Извор: Jeff Conrad, Wikipedia.Geometric-distance-horizon

Растојање до хоризонта са различитих висина

Растојање до хоризонта (d) од посматрача на висини изнад нивоа мора (h) на сфери полупречника R, може да се израчуна помоћу Питагорине теореме. Формула гласи √(h(2R+h)). Пошто је висина већине посматрача неупоредиво мања од просечног полупречника Земље који износи 6.371 километар, ова формула практично постаје √(2Rh). То значи да је растојање до хоризонта сразмерно квадратном корену висине посматрача, на пример: посматрач у сврачијем гнезду чије се очи налазе 8 метара изнад нивоа мора може да види два пута даље него посматрач који се налази на палуби на 2 метра изнад нивоа мора. Конкретно, ако је растојање до хоризонта у километрима, а висина посматрача у метрима, онда се растојање рачуна по формули d≅3.57√h. За растојање у миљама, и висину у стопама, ова формула гласи d≅1.22√h. (Постоји чак и интернет страница Distance to the Horizon Calculator, која користи оба мерна система.)

Тачно је и обратно: ако пловите на ниској јахти са очима у нивоу мора, по ведром дану можете да видите врх брда високог 100 метара са растојања од 35,7 километара. Међутим, насипе високе само 1 метар не бисте могли да видите док се не примакнете 10 пута ближе, тј. на растојање од 3,57 километара.

Да бисте израчунали растојање (D) на коме посматрач са висине h1 може да види објекат на висини h2, растојању од хипотетичког посматрача на тачки h2 до хоризонта додајте растојање од тачке h1 до хоризонта. Дакле, формула и за метре и километре је D≅3.57(√h1+√h2). На пример, посматрач на 9 метара висине може да види торањ висок 100 метара са растојања, које према формули 3,57(3+10) километара, износи 46,41 километара.

Запазите и то, да пошто је растојање до хоризонта сразмерно квадратном корену висине, висина за коју површина пропада због закривљења Земље (c) је сразмерна квадрату растојања. Формула за то је c≅(d/3.57)² за километре и метре, и c≅(d/1.22)² за миље и стопе (при чему се примењује правило да је c≅⅔d²). На пример, многи су исправно чули да се Земља закривљује 8 инча (20 центиметара) (⅔ стопе) на 1 миљу (1,6 километара). Али, да би закривљење износило 6 стопа (око 2 метра), тј. 72 инча (око 180 центиметара), што је 9 пута више, то не захтева 9 пута веће растојање, него само 3 (√9) пута веће.

Постоји много више доказа који се могу посматрати, а који показују закривљеност Земље. Ако нека особа стоји на обали мора, може да примети да дуж обале постоје тачке које нису видљиве. Али, када та особа хода дуж обале према ивици онога што је могла да види са почетне тачке, испред ње се појављују ствари које нису биле видљиве, а иза ње нестају оне ствари које су некада биле видљиве. Најједноставније објашњење за ову појаву је закривљеност Земље. Ово можете и сами да пробате. Возите дуж обале по ведром дану и фотографишите шта сте видели на различитим тачкама дуж пута.

123rf.comsun-set

Излазак и залазак Сунца

Осим тога, Сунце излази сваког јутра и залази сваке вечери. Јасно можемо да видимо диск који се појављује и нестаје део по део. Сунчев привидни пречник остаје готово исти, као и Месечев – оно се не смањује у пречнику, што би се догодило када би се удаљавало. То се посебно односи на савремени модел равне Земље у коме Сунце кружи изнад Земље у равни која је паралелна са Земљиним диском. Користећи једноставну тригонометрију, дошли бисмо до резултата да је привидна величина Сунца сразмерна синусу његовог угла у односу на хоризонт. Тако би оно изгледало као да је 2 пута мање на 30 степени (sin30°=½) него када је директно изнад хоризонта (sin90°=1), а када је директно изнад посматрача изгледало би као је да је 6 пута веће него што изгледа на 10 степени (sin10°=0,173).

Запазите и ово:, ако равноземљаш тврди да дословно тумачи Библију, онда Сунце које се стално налази изнад нас противречи библијским стиховима о изласку и заласку Сунца, нпр: Проповедник 1:5 и Псалми 113:3. Они су у сагласности са куглом која се окреће, јер користе Земљу као референтни систем (погледати Феноменолошки језик Библије), а не са новим моделом равне Земље.

Релативне величине и удаљености Сунца и Месеца

Извор: Andonee, Wikipedia.Aristarchus-half-lit-moon

Штавише, савремени модели равне Земље износе апсурдне тврдње да је Сунце значајно мање од Земље, иако је у стварности Сунце много веће. У ствари, још је у 15. веку кардинал Никола Кузански (1401–1464), на основу сенки помрачења, исправно закључио да је Земља мања од Сунца, а већа од Месеца. А, далеко од тога да је он био први који је то закључио.3

Редослед величина је био познат најкасније у време Аристарха са Самоса (око 310–230. пре Христа), који је написао О величинама и удаљеностима (Сунца и Месеца). Пре њега, Питагора са Самоса (око 570–495. пре Христа) и Платон (427–347. пре Христа) су учили о томе да Земља има облик кугле, а Платонов најбољи ученик, Аристотел (384–322. пре Христа) је изнео разлоге за то. Ератостену (276–194. пре Христа) је остало да измери обим Земље, али Аристарх је знао да она мора да буде велика. Дакле, како је он израчунао релативне величине?

Прво, на основу посматрања, он је знао да Сунце и Месец имају исту угаону величину на небу (око 31 лучни минут, што је око пола степена), што значи да су њихове релативне величине сразмерне њиховим релативним удаљеностима (користећи сличност троуглова). Друго, Месец заклања Сунце током помрачења Сунца, што значи да Месец мора да буде ближи, и према томе мањи. Треће, колико пута мањи? Он је користио оно што се данас назива тригонометријом (погледати графикон): током прве или треће четвртине Месечевог циклуса, када он изгледа као пола Месеца (тј. као пола круга), угао Земља-Сунце-Месец мора да буде 90 степени. Из тога следи да однос растојања Земља-Месец (L) према растојању Земља-Сунце (S) износи косинус угла Месец-Земља-Сунце (φ). Аристарх је измерио да овај угао износи 87 степени, а косинус од 87 износи 1/19. Према томе, како је он мислио, Сунце је 19 пута даље и 19 пута веће од Месеца. У ствари, није било тако лако да се буде тако прецизан, зато што је било тешко мерити од центра Сунца и Месеца, и знати где се Месец тачно налази током четвртине. Данас знамо да угао Месец-Земља-Сунце износи 89 степени, 51 минут и 10 секунди, што значи да је Сунце заправо 389 пута удаљеније, а прецизна мерења показују да је Сунце у пречнику 403 пута веће од Месеца.

Анализирајући геометрију помрачења Месеца, Аристарх је могао да обезбеди грубу процену растојања у односу на полупречник Земље. И, пошто је било јасно да је Сунце било највеће од свих, Аристарх је мислио да је оно центар система. Многи астрономи после њега су се сложили у вези са релативним величинама, али је било потребно готово два миленијума да се астрономи сложе са његовим закључком.

Такође, колико је људи видело да Сунчева светлост обасјава високе планине непосредно пре изласка или непосредно након заласка Сунца? Ово је могуће само ако закривљење Земље не блокира светлосне зраке на путу од Сунца до планине, док истовремено заклања поглед на Сунце из подножја.

Постоји појава под називом ноктилуцентни облаци тј. ноћни светлећи облаци, што подразумева да су неки облаци осветљени током ноћи. Такви облаци готово да не могу да се виде током дана, пошто се налазе на великој висини (више од 80 километара), и пошто се састоје од сићушних кристала леда. Међутим, они могу да се виде током ноћи када је небо тамно. Ова појава се лако објашњава тиме што се Сунчеви зраци, који су у том тренутку испод хоризонта, одбијају од леда у облацима, док су облаци на мањим висинама заклоњени од Сунца закривљењем Земље.

Такође, без обзира колико јак телескоп користите, ноћу никада нећете моћи да видите Сунце. То је зато што не можете да гледате кроз Земљу! Без обзира шта тврде преварантски снимци, Сунце не „функционише као рефлектор“. Сунце је сфера, која се увек појављује као диск, без обзира из ког правца се посматра.

Бесмислена тврдња да је Сунце „рефлектор“

Flat-Earth-Test-Spotlight-Sun-Equinoxes-Solstices
Изнад: прикази замишљене равне Земље са моделом Сунца као рефлектора—Кликнути на слику за увећање
1. За време летње дугодневице на северној хемисфери, свуда унутар Арктичког круга (што је означено испрекиданом линијом) обданица траје 24 сата. Црвена тачка означава приближно место Северног пола. Антарктик се готово у целости налази унутар Антарктичког круга (означеног тачкастом линијом) и уопште не прима Сунчеву светлост.
2.Два пута годишње током равнодневице, тачно једна половина Земље је освељена током обданице. Округло Сунце које функционише као „рефлектор“ то никада не би могло да уради. Међутим, веома удаљено и велико Сунце би могло да стално осветљава једну половину кугле.
3. За време зимске краткодневице на северној хемисфери, ништа унутар Арктичког круга није осветљено, док је Антарктик осветљен 24 сата. То значи да је цео континент истовремено осветљен.
4. Земља је заиста сфера, коју осветљава веома велико и веома удаљено Сунце. Оса ротације Земље је такође нагнута у односу на Сунце. Доњи графикон показује како нагиб осе објашњава постојање северног и јужног повратника (Рак и Једнорог), као и Арктички и Антарктички круг. Ове једноставне чињенице објашњавају све битне појединости у вези са годишњим добима и Сунчевом светлошћу, стварају самоодржив образац и ругају се равноземљашком веровању.

У покушају да избегну озбиљне проблеме са временским зонама (погледати испод), уобичајена идеја „савремених“ равноземљаша гласи да Сунце функционише као рефлектор, који плута неколико хиљада километара изнад Земље и осветљава ограничену површину.

Поврх тога, свако, ко је икада ноћу видео како батеријска лампа/бакља ради, зна да може да је види са стране. Али, чак и да је Сунчева светлост била савршено уједначена на почетку свог кретања, чим се судари са ваздухом она почиње да се расипа (расипање светлости је било део докторске дисертације једног од аутора – Џонатана Сарфатија). Ово је разлог због ког је небо плаво, чак и на оном делу који је далеко од Сунца. Све и да је Сунце изнад равне Земље, „али се не види зато што оно функционише као рефлектор“, велики део неба би и даље био плав.

Постоји још један тежак проблем који они не могу да реше, а он се односи на облик области које Сунце осветљава на Земљи и начин на који се тај облик мења током годишњих доба. Проверићемо то тако што ћемо да видимо шта је осветљено током јанаура, јуна и марта/септембра, тј. током краткодневице, дугодневице и две равнодневице. Током године се јављају две равнодневице, једна у пролеће, једна у јесен, када обданица и ноћ трају по 12 сати на свим деловима Земље. Како ово изгледа на равној Земљи?

Током лета на северној хемисфери, на Северном полу обданица траје 24 сата, што је чувено „поноћно сунце“. У ствари, све што се налази унутар Арктичког круга је осунчано целог дана током летње дугодневице – дана у коме Сунце не залази. Истовремено, Антарктик, у суштини, уопште не добија светлост, пошто је Сунце испод хоризонта на готово 99% континента. Свуда унутар Антарктичког круга Сунце остаје испод хоризонта 24 сата непрекидно бар једном годишње, чак и када је подне. Ако бисте оивичили област на Земљи која би била осветљена у подне, нпр. у Африци, Сунце би изгледало попут неке фигуре.

Meђутим, три месеца касније, све је значајно другачије. Као што смо рекли изнад, за време равнодневице, сва места на Земљи су осветљена по 12 сати, и по 12 сати су у мраку. То није спорно. Али, ако погледате време када Сунце излази и залази током равнодневице на различитим местима, постаје сасвим јасно да округло Сунце не може да изазове потребан ефекат на равној Земљи. Нацртајте линију од јужног дела Јужне Америке према северу. Сунце истовремено излази у Патагонији (јужни део Јужне Америке), Колумбији (северни део Јужне Америке) и Нунавуту (Арктички круг Северне Америке), док у исто време залази на Бајкалском језеру (централна Азија) и Ноксовој обали (Knox Coast) на Антарктику.

Извор: Przemyslaw Idzkiewicz, Wikipedia.Earth-lighting-summer-solstice_EN
Сунце осветљава Земљу за време летње дугодневице. Нагиб Земљине осе објашњава зашто се повратници (Рак и Једнорог), као и Арктички и Антарктички круг, налазе на географским ширинама на којима јесу.

Како округли рефлектор може да направи овакву праву линију на равној Земљи? „Сноп“ Сунчеве светлости би требало да буде округао, али уместо тога он потпуно осветљава половину карте равне Земље са савршено правом линијом између светлости и таме. Зашто се у Колумбији најпре не види ивица Сунчевог круга, и зашто у њој обданица не траје дуже, пошто Сунце пролази директно изнад ње? Одговори на то питање су једноставни: Земља је заиста кугла, а Сунце је заиста веома велико и веома удаљено.

Три месеца касније, ситуација је потпуно немогућа за Сунце као округли „рефлектор“. Током зимске краткодневице на северној хемисфери, ништа у оквиру Арктичког круга не добија светлост најмање 24 сата непрекидно. Али, у исто време, Сунце не залази на Антарктику – сада је ред да на Антарктику буде поноћно Сунце. Када би се приказало које су области на Земљи осветљене, то би изгледало попут неке фигуре. Не само да се приближно кружна област, која постоји током зимске краткодневице, током равнодневице преобликовала у облик половине лубенице, већ наставља да се мења све док осветљене области не обмотају целу Земљу и преклопе се на Антарктику.

Сунце као „рефлектор“? Не! Земља у облику сфере? Да!

Проблеми паралаксе

trigonometry
(слика лево) Коришћењем једноставне тригонометрије, може да се утврди удаљеност неког тела, мерењем угла према том телу са различитих места на Земљи. Када су познати углови А и B и дужина d, постоји више начина да се израчуна удаљеност тела (D). Ако један од углова износи 90 степени, проблем је много лакши. Тако је Ератостен (276-194 пре Христа) израчунао обим Земље. Овакво мерење паралаксе може да се примени при процени удаљености Месеца, али Сунце је тако далеко да угао за оба посматрача, у суштини, износи 90 степени.
(слика десно) Модел равне Земље запада у нерешиве математичке проблеме, и супротставља се очигледним доказима у покушају мерења удаљености коришћењем паралаксе. Тела, која посматрачима на екватору изгледају као да су у зениту, изгледају као да леже на тлу оним посматрачима који се налазе далеко на северу и југу, што није могуће. Ово такође може да се примени и за правац исток-запад.

Један од најгорих аспеката равноземљашких тврдњи је то што морате да одбаците једноставну тригонометрију да бисте у њих веровали. Ево зашто. Ако две особе стоје на различитим местима на Земљи, при чему се зна растојање између њих, и истовремено мере угао до Сунца (од замишљене линије која пролази кроз Земљу), добијају приближно исти резултат. Зашто? Зато што је Сунце толико далеко да паралакса готово и не постоји. Она износи нешто више од 8 угаоних секунди (0,000407 степени).

Шта би се догодило када би две особе ово пробале да ураде на равној Земљи? На пример, једна особа мери угао до Сунца током његовог изласка. У исто време, друга особа, на другом крају света мери угао током заласка Сунца. Обе особе добијају угао који износи нула. То би практично значило да Сунце лежи на Земљи! У правцу север-југ, звезде које су ноћу изнад посматрача на екватору, за посматрача на Северном полу би изгледале као да леже на тлу, и обрнуто. Ипак, оба посматрача ће тврдити да су те звезде далеко изнад њихових глава.

Због готово безличне површине Сунца, двојици посматрача, који се налазе на различитим местима, тешко је да изаберу исту тачку на Сунцу коју би посматрали (а да та тачка одступа мање од 4/10.000 делова степена код оба посматрача. Морали смо да чекамо до 18. века да прецизно одредимо удаљеност Сунца, и то тек након вишеструких мерења паралаксе током проласка Венере поред Сунца 1761. године (писали смо о томе у чланку против геоцентризма). Вишеструка мерења су извршена док је Венера пролазила преко површине Сунца, али су мерења морала да буду прецизно усаглашена да би била корисна. То се и десило, а добијени резултат мерења удаљености Сунца (153 милиона километара) је имао тачност од преко 97% (резултат савремених мерења износи 149,6 милиона километара). Стварна измерена удаљеност до Сунца је превелика за моделе равне Земље. Због тога, равноземљаши морају да одбаце математику, или да тврде како још више људи лаже.

Паралаксу можете да користите да измерите растојање до Месеца. Хипарх из Никеје је то учинио у 2. веку пре Христа (тако да можете и ви). Погрешио је за мање од 10% и морао је да претпостави да је Земља сфера да би извршио израчунавања. Данас, ми знамо да је Месец удаљен 384.400 километара. То није спорно. Или је и тригонометрија лаж. Као и Сунце, и Месец је предалеко за моделе равне Земље.

Месец и Сунце имају готово исту угаону величину (око пола степена), што омогућава потпуно помрачење Сунца. Из сличности троуглова проистиче да Сунце мора да буде онолико пута веће од Месеца колико је удаљено од њега (400 пута). Равноземљаши (као и неки геоцентристи) одбацују јасан тригонометријски доказ да су ова тела огромна, а посебно Сунце.

Временске зоне

Када већина људи размишља о равној Земљи, мисли да Сунце ноћу пролази испод Земље. То би значило да је цела површина Земље осветљена све док Сунце не зађе, а у свим деловима Земље Сунце би излазило и залазило у исто време. Међутим, ми знамо да се различите географске дужине налазе у различитим временским зонама. Џон Сакробоско је истакао:

Да је Земља кугла показује и ово. Видела и звезде не излазе и не залазе у исто време за све људе свуда, већ за оне на Истоку излазе и залазе раније у односу на оне на Западу. За ово не постоји други разлог него испупчење Земље. Шта више, небеске појаве доказују да оне излазе раније за источњаке него за западњаке. Једно исто помрачење Месеца, које се код нас појављује у првом сату ноћи, на Истоку се појављује око трећег сата ноћи, што доказује да је код њих раније зашло Сунце и да је раније пала ноћ, а за то је узрок испупчење Земље (Tractatus 1:9).

Сетите се, он то пише у 13. веку!

Данас, када можемо да успоставимо везе широм света, овај аргумент је још јачи. Многи од нас морају да пазе када зову некога у другој земљи, јер можемо да га ухватимо у сред ноћи, а тај може да се љути што смо га пробудили! Такође, када тим из америчког огранка CMI држи састанак преко скајпа са својим колегама у Аустралији, обично је вече у Америци, а јутро у Аустралији (Американци добро знају да Аустралијанци хоће да се састанак држи у току нормалног радног времена!).

Исус, Створитељ, добро је познавао ову појаву. Говорећи о свом другом доласку, који ће се догодити у тренутку, Он је рекао:

Кажем вам, те ноћи ће двоје бити у једном кревету, једно ће се узети, друго оставити. Две жене ће млети на истом млину, једна ће се узети, друга оставити (Лука 17:34-35).

То значи да ће на једном месту да буде ноћ, и људи ће спавати, док ће на другом месту у исто време да буде јутро и жене ће млети жито. У паралелном стиху у Матеју 24:40, говори се о другој временској зони, у којој је дан прилично одмакао: „Двојица ће бити у пољу, један ће се узети, а други оставити.“;4

Различите временске зоне су јасан доказ да је Земља закривљена, бар у правцу исток-запад. Али, Земља није буре. Постоји изобиље јасних доказа да је Земља закривљена и у правцу север-југ.

Различите звезде

Астрономска појава, коју посетиоци са севера нарочито воле да виде на јужној хемисфери, је Јужни крст. Ово сазвежђе се не налази сасвим на јужном небеском полу, али готово нигде на северној хемисфери не може да се види. Људи у Европи и Северној Америци не могу да га виде, без обзира колико моћан телескоп имају. Ово сазвежђе је осликано на заставама две државе у којима CMI има огранке, а то су Аустралија и Нови Зеланд. На застави Бразила осликани су Јужни крст и још неке звезде које могу да се виде само са јужне хемисфере.

Али, за утеху, северњаци могу да виде звезду Северњачу. Људи на јужној хемисфери не могу да је виде, чак и помоћу најбољег телескопа, и без обзира колико далеко гледају ка северу. То се чак односи и на државе које се налазе у истој временској зони. На пример, Јужна Африка и Немачка се налазе у истој временској зони. Јужноафриканци ноћу могу да виде Јужни крст, док у исто време Немци виде Северњачу.

Ово су знали и у стара времена, иако нису отишли толико далеко на југ као многи људи данас, нпр. Џон Сакробоско:

Да Земља, такође, има испупчење од севера према југу и обратно, показује следеће: За оне који живе према северу, неке звезде су увек видљиве, конкретно оне близу Северног пола, док су друге, које су ближе Јужном полу, увек за њих скривене. Према томе, ако неко иде од севера према југу, он би могао да оде тако далеко да звезде, које је претходно увек могао да види, сада почињу да залазе. И, што даље иде према југу, то се звезде више померају према свом заласку.

Опет, исти тај човек би сада могао да види звезде које су претходно увек биле скривене од њега. Обратно би могло да се деси било коме ко би ишао од југа према северу. Узрок овога је једноставан, испупчење Земље. Опет, када би Земља била равна од истока према западу, звезде би излазиле у исто време за западњаке као и за источњаке, што се не дешава. Такође, када би Земља била равна од севера према југу, звезде које су некоме увек биле видљиве, биле би видљиве и даље где год да оде, што се не дешава. Али, она људима изгледа равна зато што је тако обимна (Tractatus 1:10).

С друге стране, иако је Нови Зеланд у временској зони готово насупрот Јужној Африци, тако да док је дан у Јужној Африци, на Новом Зеланду је ноћ, тамо могу да се виде иста сазвежђа сваке ноћи. У моделу равне Земље, Нови Зеланд и Јужна Африка су на готово дијаметрално супротним странама, тако да би изнад њих требало да се налазе различита сазвежђа.

Када запослени у америчком огранку CMI у Атланти посете своје колеге у Бризбејну, у Аустралији,5 и обрнуто, и посматрају звезде, морају да се нагну уназад да би им оне изгледале онако како су навикли. Атланта је приближно подједнако удаљена од екватора ка северу (33,7 степени) као и Бризбејн ка југу (27,4 степени). Због закривљења Земље, ако сте навикли да видите Месец, планете и звезде на један начин, све ће вам изгледати наопако на другој хемисфери. Зашто? Зато што када погледате „право горе“ на различитим местима ћете видети различите делове неба.

Добро познати пример је сазвежђе Ориона (Ловца). На јужној хемисфери, Орион изгледа као да стоји на својој глави, тако да се његово „раме“ (звезда Бетелгез) налази доле, а звезда Ригел, која је на дну његове тунике, налази се „горе“ и то је прва сјајна звезда која се појављује када ово сазвежђе излази на небу. Такође, у изворном сазвежђу, онако како су га видели антички Грци на северној хемисфери, звезде су осликавале Ориона који држи своје копље изнад главе, али на јужној хемисфери, копље изгледа као да копа нешто.

Сунце, Месец и планете се крећу линијом која се назива еклиптика. Али, еклиптика иде према југу на једној географској ширини на северној хемисфери, а према северу на истој географској ширини на јужној хемисфери. Зашто? Зато што је Земља сфера! Још један неугодан аспект живота на сфери је то да се Сунце након изласка на северној хемисфери помера дијагонално удесно, док се на јужној хемисфери помера дијагонално улево.

Звезде око небеских полова круже у супротним смеровима

Друга илустрација ове појаве је коришћење time-lapse фотографија, при чему се види да звезде на северној хемисфери круже супротно од смера казаљке на сату око Северњаче (или прецизније, око северног небеског пола). На јужној хемисфери изгледа као да звезде круже у смеру казаљке на сату око јужног небеског пола. Видети time-lapse снимке испод (лево: северна хемисфера; десно: јужна хемисфера).

Кад већ говоримо о кружењу, тропски циклони или урагани дувају супротно од смера казаљке на сату на северној хемисфери, а у смеру казаљке на сату на јужној хемисфери, због Кориолисовог ефекта на сфери. Они би кружили у истом смеру када би Земља била диск који се окреће.

Различита брзина звезда на небесима

Са наше тачке гледишта, гледајући са Земље, наредне три тачке нису спорне:

  1. Северњача се не помера. Она је преблизу онога што називамо Северним небеским полом [изузимамо „прецесију равнодневица“ (прецесију осе) који има теоретски период од око 25.000 година].

  2. Што идете даље од Северног небеског пола, то звезде морају визуелно да путују дуже сваког дана да би се вратиле на место одакле су кренуле. Звезде које су близу Северњаче праве мале кругове. Звезде које су удаљеније праве веће кругове.

  3. Овакав тренд се наставља све док не досегнете звезде које круже изнад небеског екватора, што је тачка на којој се теорије равне Земље и сферичне Земље разилазе.

Овде дефинишемо небески екватор као замишљену линију на небу у правцу исток-запад која се налази изнад некога на 0 степени географске ширине. Равноземљаши не верују да она заиста постоји, али ова дефиниција може да се примени на обе стране (према куглашком становишту она је велика кружница „небеске сфере“ у истој равни са екватором).

Досадашња расправа би могла да изгледа неправедно према равноземљашима са јужне хемисфере, тако да, ако хоћете, само обрните аргумент. Ово поставља један занимљив тест. Ако је Земља равна и ако звезде круже око Земље по небеском своду у облику куполе, привидна брзина звезда би требало да се повећава док не дођете до ивице, што је, претпостављамо, иза наводног „антарктичког леденог зида“. Као деца на вртешци, звезде близу центра ротације прелазе мања растојања по пуном кругу него звезде на ивици.

Међутим, ако је Земља сфера која се окреће, брзина звезда ће почети да опада након небеског екватора све док звезде не престану да се крећу на ономе што називамо Јужним небеским полом.

Са Северног и Јужног пола не можете, али са било које друге тачке на обе хемисфере можете да видите звезде са друге стране небеског екватора. Амерички огранак CMI има канцеларију у Атланти, у Џорџији, на 33,7 степени северне географске ширине. Ми можемо да видимо много звезда са друге стране небеског екватора. У ствари, звезде које видимо су управе оне које бисмо и очекивали да видимо са наше географске ширине на сферичној Земљи. Северњача је такође под тачним углом изнад хоризонта, имајући у виду наше место на сферичној Земљи. Али, за сада можемо ове две тачке да оставимо по страни и да се фокусирамо само на привидну брзину звезда на ноћном небу. Ако је Земља сфера, Звезде које прелазе небески екватор (а, можемо потпуно да видимо ⅔ тих звезда!) би требало да се крећу спорије по небу, и привидна брзина би требало да се смањује како гледамо ближе хоризонту.

CMI такође има и канцеларију у Бризбејну, у Аустралији, на 27,5 степени јужне географске ширине, што значи да они могу да виде више звезда са северне хемисфере него што ми у Атланти можемо да видимо звезда са јужне хемисфере. Такође, имамо канцеларију у Окленду, на Новом Зеланду, на 36,8 степени, која готово да представља слику у огледалу у односу на канцеларију у Атланти. Ако Јужни небески пол постоји, наши запослени у Бризбејну и Окленду би требало да га виде, а за наше запослене у Бризбејну он би требало да се налази ближе према јужном хоризонту.

CMI такође има канцеларију у Сингапуру, на 1,4 степена северне географске ширине. Ове је право место за овај тест. Мораћемо да занемаримо чињеницу да звезде НЕ прате полукружну путању по небу као што би требало када би се налазиле на куполи и окретале се изнад диска. Уместо тога, у било које доба године, било која звезда, која је на истоку, излази усправно, пролази изнад нас и опада право наниже, према тачки где поново пресеца хоризонт. У ствари, чињеница да звезде увек путују паралелно са небеским екватором директно оповргава равну Земљу. Ако оставимо и ово по страни, посматрач на екватору би требало да види да се најбрже крећу оне звезде које прате линију исток-запад када пролазе право изнад њега. Али, ако се налазе више према југу или више према северу у односу на екватор, звезде би требало да се крећу спорије. То се наставља до тачке када дрвеће, зграде или измаглица на хоризонту заклања поглед на звезде.

Пазите, обојица смо провели време на екватору (Џ. Сарфати у Сингапуру, а Р. Картер у Еквадору), на јужној хемисфери (Аустралија и Нови Зеланд), и на северној хемисфери (Европа, Северна Америка и Азија). Равноземљаши са ограниченим географским искуством, чувајте се!

Дакле, који модел, према вашем мишљењу, одговара ономе што видимо?

  1. Звезде које „прелазе“ екватор заиста праве мање кругове. То можете сами да видите без обзира где живите. Ми смо то видели својим очима. А, ви?

  2. Јужни небески пол заиста постоји, погледајте снимке или time-lapse фотографије, или сами отпутујте јужно од екватора. Ми смо га видели.

  3. Додајте и ове чињенице:
    1. a. Постоје два небеска пола, један на северу и један на југу.
    2. б. Висина Северног и Јужног небеског пола се тачно поклапа са вашом географском ширином.
    3. в. Сазвежђа која видите ноћу на небу се тачно поклапају са вашом географском ширином.
    4. г. Звезде које не можете да видите нису предалеко; Земља заклања поглед на њих.
    5. д. Звезде се не крећу по закривљеним путањама као што бисте очекивали ако би биле причвршћене на куполу која се окреће.
    6. ђ. У ствари, звезде увек прате путању која је паралелна са небеским екватором.

Зашто су све ове тачке тачне? Зато што је Земља сфера која се окреће!

Јужни пол који недостаје

Други проблем постоји у вези са тврдњама савремених равноземљаша да је Земља окружена огромним антарктичким прстеном, „који је на југу“ одакле год да се крене. А, шта да радимо са поларном станицом Амундсен-Скот на Јужном полу? Њу су изградиле САД, и у њој је људска посада присутна током целе године. На равној Земљи не постоји Јужни пол.

Пловидба око кугле

Иако је мит да је Колумбо био једини куглаш у своје време, он је (наравно као и свако други) схватао да ако пловите довољно далеко на запад, доћи ћете на место одакле сте кренули (заобилазећи копно на путу). Заправо, то је било добро познато бар један век пре њега у роману Путовања сера Џона Мандевила (The Travels of Sir John Mandeville). Једна од прича укључује такво путовање, а аутор је очекивао од својих читалаца да знају да је Земља сфера.

Често се сетим једне приче, коју сам чуо када сам био мали, о богаташу из наше земље који је некада давно отишао да обилази свет. Прошао је Индију и многа острва иза Индије, где постоји више од пет хиљада острва, и путовао је далеко морем и копном, опасујући куглу, да је на крају нашао острво на коме је чуо да се говори његов језик… Много се зачудио, пошто није разумео како је то могуће. Али, ја сам нагађао да је он путовао довољно далеко преко мора и копна, обилазећи Земљу, да је на крају дошао у своју земљу, и да је ишао још мало даље, дошао би до свог места.

Касније, експедиције Фердинанда Магелана6 (1480–1521) и сера Френсиса Дрејка (1540–1596) су пловиле око Земље, као што је и брод HMS Beagle са младим Чарлсом Дарвином, као пратиоцем капетана Роберта Фицроја (Robert Fitz Roy) (побожног хришћанина, који је касније постао креациониста). Данас, наравно, постоје путнички авиони који то раде. Два члана одбора америчког огранка CMI су пилоти. Да ли и они лажу када кажу да су летели око Земље (да не говоримо о хиљадама њихових путника)?

Астронаути у свемиру

Међународна свемирска станица је до сада обишла око Земље више од 100.000 пута, носећи више од 220 астронаута у протеклих 15 година. Један астронаут, пуковник Џеф Вилијамс (Jeff Williams) недавно се вратио са свог четвртог путовања у свемир. Не само да је пуковник Вилијамс поставио рекорд у укупном броју проведених дана у свемиру (534 дана), већ је он и отворени хришћанин!7 Он и други астронаути су снимили хиљаде фотографија и стотине сати видео материјала Земље из свемира, од којих су многи доступни на Интернету. Можете да их спојите како бисте добили снимак целе Земље, и јасно је да је она сфера. Нико од ових научника и астронаута не лаже!

Земљотреси и сеизмички таласи

Извор: sbesson, Wikipedia.Circular-segment
Тетива датог угла је увек краћа од лука. Ако је полупречник R и угао θ, дужина лука се рачуна по формули (θ/180°)πR (или само најкраће растојање између две тачке на површини кугле), док се дужина тетиве рачуне по формули 2Rsin(θ/2).

Земљотреси су често веома моћни догађаји, а њихови таласи могу да пређу огромна растојања. Геофизичари су много научили о Земљи из таквих сеизмичких таласа, који се крећу брзинама које су познате. За нас су најважније две главне категорије: запремински и површински таласи. Први пролазе кроз Земљу, док други остају близу површине.

Као што се и очекује, ако су таласи довољно снажни да их забележи сеизмограф на великој удаљености од места земљотреса, запремински талас ће стићи много раније у односу на површински талас, иако чак и површински таласи снажних земљотреса могу да обиђу цео свет неколико пута. Разлог за то је једноставан: запремински таласи прелазе краће растојање.

Али, суштина је у овоме: На кугли, разлика између растојања на површини и растојања кроз Земљу се повећава што се тачке више међусобно удаљавају. То је зато што растојање кроз Земљу представља тетиву круга, док површина представља лук (погледати графикон). На равној Земљи не би постојала разлика код плитких земљотреса и готово не би постојала код дубоких земљотреса (растојање до детектора може да се третира као хипотенуза веома равног правоугаоног (или правог) троугла).

Ово поставља још један тест за модел равне Земље. У оба модела, када се детектор налази близу извора земљотреса, запремински и површински таласи стижу заједно. Ако се детектор налази далеко, површински таласи стижу касније. Површински таласи се крећу брзином која износи 90% брзине запреминских таласа, али ако је Земља равна они ће увек стизати одмах иза запреминских и увек са односом од 0,9 без обзира колико далеко се налази детектор. Међутим, ако је Земља сфера, запремински таласи ће стизати сразмерно брже од површинских како се повећава растојање између земљотреса и детектора. Најбољи тест би био када би се детектор налазио на тачки антипода у односу на фокус (хипоцентар) земљотреса, зато што би се запремински таласи по дефиницији кретали по пречнику Земље, док би површински таласи морали да пређу растојање које износи π/2 пута износ пречника, што је за 57% веће растојање.

Извор: Vanessa Ezekowitz, Wikipedia.Earthquake-wave-shadow-zone
Путање примарних и секундарних таласа кроз унутрашњост Земље. Зоне сенки земљотреса су зоне до којих сеизмички таласи не могу да допру. Графикон показује зоне сенки за примарне таласе. Секундарни таласи не продиру у спољашње језгро, тако да су они у сенци свуда изнад 104 степена удаљености од епицентра.

Сеизмолози бележе земљотресе по целом свету од последње деценије 19. века, и наравно, њихови резултати су сагласни са обликом кугле. Поново, ова информација је била позната давно пре оснивања NASA. Једноставна је чињеница да запремински таласи стижу пре површинских, и да се та разлика мења у зависности од удаљености од епицентра. То може да буде тачно само ако су растојања сразмерно различита, тј. ако Земља није равна.

Други тест укључује само површинске таласе. Ако имате низ детектора на различитим тачкама на Земљи, можете да измерите колико времена је потребно да површински таласи пређу од једне тачке до друге. На равноземљашкој карти, Аустралија и Јужна Америка се налазе на супротним странама. Али, време које је потребно да површински таласи путују између њих је сразмерно много мањем растојању. У ствари, ако укрстите резултате мерења времена између хиљада сеизмолошких станица које се налазе по целом свету, након што урачунате разна ситна одступања, подаци имају смисла само када се пројектују на површину сфере.

С друге стране, различите врсте запреминских таласа могу чак да нам кажу нешто о унутрашњости Земље. Примарни (p) таласи (који се тако називају зато што први стижу) су компресиони или уздужни таласи, у основи звучни таласи. Секундарни (s) таласи су таласи смицања или попречни таласи. Примарни таласи могу да пролазе и кроз стене и кроз течности, али секундарни таласи не могу да прођу кроз течности. Сеизмолози су брзо схватили да постоји „зона сенке“ за секундарне таласе – не можемо да забележимо ниједан помоћу сеизмометра који се налази на више од 104 степена од земљотреса. Због тога су закључили да дубоко унутар Земље мора да постоји течно језгро на око 2.890 километара дубине. А, пошто је Земља сфера, језгро такође мора да буде сфера са мањим полупречником (3.480 километара) од полупречника Земље. Зона сенке земљотреса не може да се објасни на равној Земљи, чак и са дубоким течним слојем дубоко испод површине. Ова зона сенке постоји на одређеном растојању од земљотреса (што износи око 12.000 километара или око 7.200 миља) у свим смеровима, без обзира на то где се земљотрес догодио. То значи да Земља има једнообразни облик без ивица, тј. облик сфере.

Такође, границе између различитих слојева могу да узрокују делимично одбијање таласа, а ако талас може да се пренесе у следећи слој, може да се догоди преламање. Ове врсте таласа се крећу по благом закривљењу, које је изазвано преламањем, пошто Земља мења густину на различитим дубинама. Из истог разлога не можете да чујете млаз ракете када она пређе одређено растојање – звучни таласи се савијају пошто пролазе кроз површински слој ваздуха који се хлади са повећањем висине. То значи да, такође, постоји зона сенке и за примарне таласе,8 између 104 и 140 степени. Међутим, данска научница Инге Леман (Inge Lehmann) (1888–1993) је анализирала разорни земљотрес Марчисон (Murchison) који је 1929. године погодио Нови Зеланд (јачина је износила 7,3 степена Рихтерове скале, 17 људи је погинуло). Њу је изненадило да су примарни таласи били забележени у зони сенке, тако да је закључила да мора да постоји чврсто унутрашње језгро од кога се одбијају. Полупречник чврстог језгра је очигледно мањи од полупречника спољашњег језгра: око 1.220 километара, што је око 70% Месечевог полупречника.9

Укратко, сеизмолози широм света су одавно показали да Земља мора да буде сфера – у ствари, сфера постављена у омотач у облику сфере, или сфера унутар сфера. Једноставно, не постоји други начин да подаци имају смисла.

Проверите сами

Ипак, не морате нама да верујете. Ви, који живите углавном на северној хемисфери, и заведени сте снимцима о равној Земљи, нађите на друштвеним мрежама особе које тврде да живе на јужној хемисфери и закажите видео конференцију са њима (користећи нпр. скајп). Питајте их колико је сати, тражите од њих да усмере камеру напоље, питајте које звезде могу да се виде, питајте их где је Месец и која је Месечева мена. Ово је једноставан експеримент који може свако да обави са својим пријатељима на Интернету. Да би било забавније, интервјуишите више људи са различитих места на свету истог дана или ноћи. Осим ако вас сви они не лажу независно једни од других, то ће вам показати да је Земља кугла.

Различите звезде су јасан доказ да је Земља закривљена у правцу север-југ. Када комбинујемо ове две категорије, имамо доказе да је Земља закривљена и у правцу исток-запад и у правцу север-југ. На ком геометријском телу је то могуће, и које тело оставља сенку у облику круга на Месецу када се та сенка посматра са било ког дела Земље? Наравно, сфера.

Зашто Земља изгледа равно када се површно посматра?

Објашњење је једноставно: ако посматрамо мали део кружнице, он изгледа као права линија. Други правац размишљања је следећи: што је круг већи, то је закривљење мање. Једна добро позната илустрација долази од несрећних излетника који су изгубили оријентацију и лутали у једном кругу. Они мисле да иду право напред, али у стварности они праве мала скретања. То мало закривљење се стално повећава, тако да се на крају направи пун круг. Земља је огромна у поређењу са структурама које се на њој налазе, тако да је закривљеност мала. Али, ипак постоји!

curvature
Како круг постаје све већи, тако његова ивица све више постаје права линија (означено црном бојом). Због тога хоризонт изгледа раван посматрачу који стоји на површини наше планете. На исти начин, како сфера постаје све већа, тако површина све више постаја равна. Због тога Земља изгледа равна испод ваших стопа када стојите на површини која је у нивоу мора. Ипак, не мора да се гледа предалеко пре него што почну да се појављују ствари које се не уклапају у „равну“ Земљу, као што показују примери у овом чланку.

Земља може да изгледа равна само на малим површинама. Можете да направите добру карту једне области са површином од неколико квадратних километара без бојазни од искривљења на ивицама. Али, од настанка картографије, картографи се боре са тим како да на карти уцртају континенте без значајних искривљења копнене масе која се налази на великим географским ширинама, као што су Гренланд и Антарктик.

Такође, ако одете на неко баш равно место, као што је нпр. Хеј (Hay), у Аустралији, једно од најравнијих места на Земљи и окренете се укруг, хоризонт ће изгледати готово савршено раван. Зашто? Зато што стојите на сфери и можете да видите само мали део сфере. Ако узмете округлу воћку (нпр. поморанџу) и по тангенти одсечете мали део ивице, добићете добар приказ онога што видите када стојите на Земљи – и парче ће бити готово савршени круг.

Ко су главни заговорници равне Земље?

Као што смо већ истакли, учење да Земља има облик кугле је било општеприхваћено међу свим водећим црквеним мислиоцима током историје. Равноземљаше бисмо могли да набројимо на прстима једне руке, а нико од њих није био међу истакнутим мислиоцима. Дакле, ко су савремени равноземљаши? Ево неколико примера истакнутих заговорника равне Земље. Овај списак није коначан, али би требало да вам пружи основни увид.

  • Данијел Шентон (Daniel Shenton) је 2004. године оживео рад одавно угашеног Друштва равне Земље (Flat Earth Society). Код једног еволуционисте читамо следеће: „Друштво равне Земље је активна организација коју тренутно води човек из Вирџиније по имену Данијел Шентон. Иако Шентон верује у еволуцију и глобално загревање, он и стотине, ако не и хиљаде, његових пратилаца широм света такође верују да је Земља диск са кога можете да паднете.“10 До краја 2014. године, његово друштво је имало само око 500 чланова, али то је било пре него што је феномен равне Земље постао популаран на YouTube.

  • Ерик Дубеј (Eric Dubay) је објавио много снимака о равној Земљи. Он се на својој интернет страни представља овако: „Американац, стар 35 година, живим на Тајланду где држим часове јоге и винг-чуна.“ Други чланци на његовој интернет страни показују да је он фанатични антисемита који пориче Холокауст, и који мисли да је Хитлер био мирољубиви позитивац кога су оклеветали (он, такође, мисли да диносауруси нису постојали). Сходно томе, Дубеј није хришћанин, него један њу ејџ неонациста који зарађује продајући теорију завере на интернету. Он није неутрална страна по овом питању.

  • Роб Скиба (Rob Skiba) је још један крупан играч на YouTube. Његова теологија је проблематична. Он тврди да верује у Тројство, али када се дубље истражи, он пориче да је Свети Дух особа. То није ништа ново – то је јерес пнеуматомахa (јерес духобораца). Скиба сматра јеретичким хришћанско, тј. библијско учење о једном Богу у три особе. Он каже да сте јеретик ако верујете у оно у шта хришћани верују већ 2.000 година. То значи да он, по дефиницији, није хришћанин. Оваква злоупотреба речи, када слушалац мисли да је говорник рекао једно, а говорник намерно мисли на нешто друго, представља класично обележје култова. Чувајте се!

  • Мајкл Хејзер (Michael Heiser) је теолог компромиса између Библије и еволуције, који не верује да је Земља равна, али тврди да космологија Старог завета говори о равној Земљи – он само мисли да је она погрешна. Он тврди да „пошто Библија није написана да би нам пружила научне чињенице“ можемо да одбацимо њену космологију, а да задржимо веру у „оне ствари, у које Библија, заиста, тражи да верујемо“.11 Нажалост, многи од тих аргумената су исти као они које износе људи који мрзе Библију, попут атеисте и антикреационисте Роберта Шејдвелда (Robert Schadewald) (1943–2000), и стога Хејзер не верује да је Библија непогрешива Божја реч (упоредите са чланком Да ли Библија заиста учи о космологији на три нивоа? (Does the Bible really teach a three-storey cosmology?)). У тврдњама да су писци Библије учили да је Земља равна, он пружа подршку оним људима који користе његове аргументе о хебрејској космологији, али имају чвршће погледе у вези са доктрином о јасноћи Библије.

Напомињемо да претходно речено не представља логичку грешку аргумента из порекла. Ми не нападамо човека да бисмо срушили теорију. Уместо тога, указујемо хришћанима да немамо разлога да верујемо људима који поричу ауторитет Библије на који се наводно и сами позивају. Они нису ни наши пријатељи, ни саборци. Хришћани свакако не би требало да дозволе да нам антихришћани диктирају шта Библија каже, и требало би да се чувамо од оних који називају себе хришћанима, а поткопавају темеље хришћанске вере. Такође, не би требало да дозволимо да мит о равној Земљи, који је проистекао из атеистичких напада на Библију, утиче на наше разумевање црквене историје.

Зашто бисмо њима више веровали него свим оним хришћанима у црквеној историји који су веру заснивали на Библији и који су потврђивали да Земља има облик сфере? Сетите се, то су људи који су потврђивали библијски канон, и који су се борили, и често гинули, за основне доктрине којима су хришћани привржени, и чијим стазама ми данас ходамо.

Ово је ствар за дубоко промишљање и охрабрили бисмо свакога ко истражује ова питања да буде веома пажљив. Није увек лако уочити грешку, нарочито када је представља вешт продавац, а у овом случају може се упасти у веома дубоку јаму из које се тешко излази.

Расправа (главни проблеми са равном Земљом)

Ако је Земља равна, не можемо да користимо физику да бисмо објаснили како ствари у вези са њом функционишу. У суштини, свемир постаје магично место на коме се ствари дешавају на начин који пркоси објашњењима. Морали бисмо да се вратимо вековима уназад и одбацимо готово све што смо научили о физици. То укључује и велика открића сера Исака Њутна (који нам је дао три закона кретања и теорију гравитације), Јохана Кеплера (који нам је дао три закона кретања планета), као и радове и открића многих других научника који верују Библији.

Шта да радимо са др Марком Харвудом (Mark Harwood), који се пензионисао након дуге каријере у индустрији свемирских истраживања, и који се специјализовао за дизајнирање геостационарних сателита? Ови сателити изгледају као да су непомични на небу, али они, у ствари, круже око Земље брзином од 3 километра у секунди како би пратили окретање Земље. Овај принцип функционише зато што је Земља сфера. Да је Земља равна, геостационарни сателити би, или пали на Земљу, у случају да се не крећу, или би одлетели у свемир, у случају да се крећу. А, како да објаснимо рад др Џона Харнета (John Hartnett), чији су криогенски сатови од сафирних кристала генерисали најпрецизније сигнале на Земљи, и који је користио и GPS сателите и геостационарне сателите да пренесе сигнале времена и фреквенције између градова?

Приметили смо, са мало ироније, да савремене бесмислице о „лажирању слетања на Месец“ иду заједно са равноземљаштвом (и геоцентризмом, али то је друга прича). Те 1969. године, иако је постојала одговарајућа ракетна технологија која је могла да нас одведе на Месец, видео технологија је била потпуно неспособна да то лажира.12 Ипак, постоје људи који верују да је лажирање некако успело. С друге стране, они потпуно занемарују чињеницу да видео технологија из 2016. године лако може да лажира равну Земљу! Такође, један од главних аргумената против слетања на Месец је то што се Месец налази предалеко (384.399 километара) да би ракете могле да стигну до њега. Али, према савременим моделима равне Земље, Сунце и Месец се налазе на само око 4.500 киломатара удаљености од Земље, тако да они руше сопствени аргумент.

Јасно је да Интернет радикализује људе. Постало је веома лако некоме представити низ ствари које су очигледно тачне и помешати са тим нешто нетачно. Полстерс (лик из британске хумористичке серије) је одавно схватио да ако можете да наведете некога да потврдно одговори на низ питања, највероватније ће одговорити са „да“ на оно питање које заиста желите да поставите.13 У данашњем свету је лако пронаћи некога ко покушава да одбрани било који став који можете да замислите. Неки од њих изгледају као прави професионалци, и чак наводе занимљиве и често тачне чињенице (помешане са заблудама). Али, понекад аргументи изгледају веома сложено и не можете у потпуности да схватите шта неко говори. Због тога говорник може да изгледа веома паметно за неког ко није упућен, али лукаве презентације које су на ивици разумљивог у ствари отежавају промишљање у вези са представљеном темом.

Питали смо се шта подстиче људе да крену тим путем. Неки су обманути варљивом природом изнетих „чињеница“. Неки имају завереничке идеје да је „наука“ исто што и еволуција, па због тога морају да одбаце науку. Неки имају лажно побожна схватања да ће одбацивањем науке, и прихватањем оног за шта мисле да је „јасно“ учење Библије, постати више свети. Видели смо неке од њих током нашег оповргавања геоцентризма. То се догађа зато што неки људи верују да ће их Бог више благословити ако буду пригрлили сулуде идеје, чак и када се те идеје супротстављају и Библији и здравом разуму.

Постоји једна трагична мана у људској психологији. Она је повезана са проблемом који људи имају када се суоче са чињеницама које су супротне њиховим уверењима. Људи не мењају своје мишљење као што мењају чарапе, већ им је потребно дуго времена да би прихватили другачије схватање. Зашто? Зато што морају да размисле о великом броју различитих ствари. У случају равне Земље, људи су били изложени дуготрајном погрешном расуђивању, тако да је потребно неко време да би се „преумили“. Имајући то на уму, охрабрујемо људе да ставе прст на чело и озбиљно размотре шта Библија и наука имају да кажу.

Вероватно бисте могли да смислите неколико доказа које би могле да подрже било коју теорију, и то је једна од тешкоћа са којом се ми као људи суочавамо. Међутим, ниједна количина доказа није довољна да нешто докаже. Уместо тога, у науци је све засновано на оповргавању. Као што је Алберт Ајнштајн једном рекао: „Ниједан број експеримената никада не може да докаже да сам у праву, али само један експеримент може да докаже да грешим.“ На сваки доказ, за који се чини да указује на равну Земљу (а, заиста их нема много), долази много више доказа који показују да то не може да буде тачно. Да ли покушавате да схватите да ли је Земља кугла или равна? Охрабрујемо вас да мислите о стварима које могу да оповргну те идеје. На пример, покушајте да смислите нешто што оповргава да је Земља сфера (ако можете!).

Кад би Земља била равна, морало би да се одбаци обиље јасних доказа који се могу посматрати. Почевши од Земљине сенке на Месецу, па до чињенице да људи на северној и јужној хемисфери виде различите звезде – ништа од наведеног не би могло да буде тачно. Морате да одбаците експерименталну науку и готово сву физику вековима уназад. Морате да одбаците хришћанску ученост од њених почетака. Морате да одбаците сведочанства хиљада научника, као и лична запажања милијарди људи који живе на другој страни света у односу на вас.

Ништа, што утврдимо науком, не супротставља се Писму. И, не само то, Писмо не учи да је Земља равна, као што није учио ниједан озбиљан хришћански учењак у целокупној хришћанској ери. Писали смо о томе неколико пута (погледати повезане чланке испод), указујући не само на то колико је јасно да је Земља кугла, него и да бар у последњих 2.000 година ниједан учењак са иоле угледа није веровао у равну Земљу. Ипак, питања настављају да стижу, и то све чешће, са различитих крајева, тако да је било потребно да их овде размотримо.

Др Хенри Рихтер (Dr Henry Richter), др Роберт Картер
(Dr Robert Carter), др Јонатан Сарфати (Dr Jonathan Sarfati),
и Гери Бејтс (Gary Bates), директор америчког огранка CMI, разматрају учење о равној Земљи и геоцентризам.

Главне тачке које се могу лако разумети

  • CMI – и ти, читалац – требало би да будемо пре свега за Библију, а не по правилу против естаблишмента. Естаблишменту би требало да се супротстављамо само када он противречи Библији.

    • Последично, питање стварање или еволуција се тиче историјске науке, док облик Земље спада у оперативну науку, коју CMI потврђује.

  • Библија не учи да је Земља равна. Атеисти и њихови компромитовани црквењачки савезници тврде како Библија учи да је Земља равна, али у стварности, неки стихови Библије нагињу према кугли, а други стихови уопште не уче ништа о облику кугле.

  • Упркос широко раширеном миту о Колумбу против равноземљаша, готово сви теолози и мислиоци, који су се током црквене историје бавили обликом Земље, потврдили су да она има облик сфере. Они, очигледно, нису схватали Библију као књигу о равној Земљи. Дакле, равноземљаштво је теолошка новотарија, насупрот готово универзалном црквеном учењу.

  • Ствари заиста нестају део по део на хоризонту пошто су скривене испупчењем Земље. Морепловци су вековима користили израз труп доле. Није било случајно то што су њихови посматрачи били високо на јарболу да би могли да виде даље иза закривљења Земље, и они су добро знали да се прво виде брда, па онда плаже.

    • Равноземљашки пропагандисти често показују фотографије ствари које би требало да се налазе иза хоризонта. Међутим, то су ретке прилике када велика, хладна водена површина по топлом дану прави слој температурне инверзије који закривљује светлост око закривљења воде, стварајући „горњи мираж“. Снимци исте сцене (које равноземљаши неће да прикажу) показују много кретања и изобличења по миражу. А најчешће, чак и по најведријем дану, нећете видети ове предмете који се налазе иза хоризонта.

  • Свако ко користи телефон или скајп за међународне разговоре зна за проблем различитих временских зона. На кугли то лако може да се разуме: Сунце обасјава неке делове Земље стварајући обданицу, док је друга страна кугле заклоњена од Сунца тако да је у мраку.

    • Исус је потврдио постојање различитих временских зона када је рекао да ће његов повратак да буде тренутан, али неки људи ће спавати по ноћи, други ће радити рано ујутру, док ће код других бити после подне.

    • Савремени равноземљаши покушавају да се извуку из овога тврдећи да Сунце кружи изнад Земље у облику диска на висини од око 4.500 километара, али:

      • Они морају да напусте било какву претензију да тумаче Библију дословно, зато што се у њој налазе многобројни стихови који говоре о томе да Сунце излази и залази. Геокинетички модел кугле може да потврди да Сунце излази и залази у референтном систему Земље.

      • Они морају да занемаре једноставна посматрања: привидна величина Сунца је готово константна, не постаје све мања како се удаљава; и може да се види како Сунце нестаје део по део изнад хоризонта, као што нестају и бродови.

  • На северној и јужној хемисфери постоје различита сазвежђа. На равној Земљи нема разлога зашто сви становници јужне хемисфере не би видели Северњачу, али на кугли, Земља заклања поглед! Исто тако, већина становника северне хемисфере не може да види Јужни крст, који се налази на заставама неколико држава на југу.

    • Такође, становници северне хемисфере запажају да звезде на северу привидно круже око Северног небеског пола у смеру супротном од казаљке на сату, док становници јужне хемисфере виде различита сазвежђа како круже око Јужног небеског пола у смеру казаљке на сату. Модел равне Земље, са Северним полом у центру уопште нема Јужни небески пол!

Закључак

Све главне креационистичке организације одбацују идеју о равној Земљи, и увек су је одбацивале. Ми се залажемо за добру егзактну науку. У науци не одлучује већина (иначе бисмо и даље веровали у флогистон!), али мора да се пази када се доноси одлука о одбацивању уобичајених научних ставова.

CMI у потпуности одбацује теорију еволуције, али то смо учинили након пажљивог проучавања и библијских и научних извештаја. Нисмо то олако урадили. Након критичког преиспитивања оног што можемо да научимо кроз егзактну науку и поређења са историјском филозофијом званом еволуција, има превише доказа који упућују да треба одбацити еволуцију и прихватити библијско стварање. У овом случају, сферичност Земље је један од најједноставнијих аспеката егзактне науке који се могу пожелети.

Повезани чланци

За даље читање

Извори и појашњења

  1. O’Neill, T., The New Atheist Bad History Great Myths 1: The Medieval Flat Earth, historyforatheists.blogspot.com, 31 May 2016. Из овог рада су преузети цитати средњовековних аутора који су наведени у овом чланку. За оригинални превод једног извора, погледати The Sphere of Sacrobosco: An early 13th century treatise on astronomy, by Iohannes de Sacrobosco, translated by Lynn Thorndike, 1949, esotericarchives.com. Повратак на текст.
  2. За облик Земље користимо реч „сфера“, иако Земља није савршена сфера. Земља је приближно облика сфере са одступањем од 1/300 део сфере. Земља је најближа облику сабијеног сфероида, што значи да је заравњена на половима. Сер Исак Њутн, креациониста, први је предвидео заравњеност, на основу Земљине ротације око њене осе. Али, иако је поларни полупречник Земље заиста краћи, на 6.356,8 километара (3.949,9 миља) постоји само 21,3 километра (13,3 миља) разлике. То представља одступање од само 0,3% у односу на савршену сферу. Упоредићемо то са величином лопте за бејзбол или крикет: ако један полупречник лопте износи 6,3781 центиметара, а други, који належе на њега под углом од 90 степени, износи 6,3568 центиметара, то би могло без проблема да се назове „кугла“ или „сфера“. Било би потребно заиста оштро око да би се приметило да је лопта од 6,5 центиметара мало испупчена на средини, и то за отприлике петину милиметра. Повратак на текст.
  3. Nicholas Cusanus, De docta ignorantia (О наученом незнању), 1440: „И мада је Земља мања од Сунца, што нам је познато од сенке помрачења… Земља није најмања звезда, јер она је већа од Месеца, као што смо научили из искуства помрачења.“ Цитирано у: I. The Sky and the Heavens: Nicholas of Cusa and Marcellus Palingenius, sacred-texts.com. Повратак на текст.
  4. Као што је Н.Т.Рајт (N.T. Wright) истакао, шта год да је Исус учио, поновио је то стотинама пута, са малим варијацијама. Јеванђеља су морала да бирају коју ће верзију да цитирају. Погледати Јован 21:25. Повратак на текст.
  5. CMI има огранке у седам држава енглеског говорног подручја, а то су: Аустралија, Нови Зеланд, САД, Канада, Велика Британија, Јужна Африка и Сингапур. Аустралију и САД смо користили само као пример. Повратак на текст.
  6. Разни атеистички сајтови приписују Магелану следећу изјаву: „Црква каже да је Земља равна, али ја знам да је она кугла, јер сам видео сенку Земље на Месецу, а имам више поверења у сенку него у цркву.“ Али, он то никада није рекао, зато што Црква никад није рекла да је Земља равна! Овај цитат није постојао пре 1873. године, када га је вероватно измислио агресивни поборник атеизма Роберт Ингерсол (Robert G. Ingersoll). Погледати: O’Neill, T., How the Middle Ages Really Were, Huffington Post, 8 November 2014. Повратак на текст.
  7. Погледати: Stamp, M., ISS Commander Returns from Space, Acts and Facts (Institute for Creation Research) 45(9):9, Sep 2016; icr.org/article/9521. Повратак на текст.
  8. Постоји једна чудна идеја да је Земља шупља. Али, у том случају, највећи део Земље би представљао зону сенке за обе врсте запреминских таласа, који очигледно не би могли да прођу кроз било који шупљи део. Повратак на текст.
  9. Ова страница има јасне графиконе и објашњења: Inge Lehmann: Discoverer of the Earth’s Inner Core”, American Museum of Natural History, amnh.org. Повратак на текст.
  10. Wolchover, N., Ingenious ‘Flat Earth’ Theory Revealed In Old Map, Live Science, 23 June 2011. Повратак на текст.
  11. Heiser, M., Modern flat earth theory exposed, part 1, drmsh.com, 9 September 2016. Повратак на текст.
  12. Слетање на Месец је лажирано? Филмски редитељ каже: Нема шансе!, youtube.com/watch?v=htaJBLTHdEg Повратак на текст.
  13. Погледајте овај снимак сјајне британске сатире из 1980-их под називом Yes Prime Minister: Сер Хaмфри Eплби (Sir Humphrey Appleby) показује како коришћењем сугестивних питања може да се намести истраживање јавног мњења да покаже или подршку или противљење увођењу војног рока. Повратак на текст.

The great commission tells us to preach the Gospel to every nation. We might not be able to go there in the flesh but this site can penetrate every country on the globe. Help the world find 'creation'. Support this site

Comments closed
Article closed for commenting.
Available only from day of publication.
Copied to clipboard
12314
Product added to cart.
Click store to checkout.
In your shopping cart

Remove All Products in Cart
Go to store and Checkout
Go to store
Total price does not include shipping costs. Prices subject to change in accordance with your country’s store.