Ravna Zemlja i ostale besmislice

Suočavanje sa idejama kojih ne bi bilo da nije Interneta

Autori: Robert Karter (Robert Carter) i Džonatan Sarfati (Jonathan Sarfati)
Prevod: Zemlja nije ravna

Objavljeno 13. septembra 2016. godine. Izmenjeno 20. maja 2020. godine.

Uvod

Priče 18:17: Ko je prvi u parnici svojoj, čini se pravedan, a onda dolazi bližnji njegov i ispitivanjem opovrgne reči njegove.

Zbunjeni smo kad vidimo da verovanje u „ravnu Zemlju“ dobija na snazi, uprkos tome što se hiljadama godina temeljno razobličava. Ova ideja gotovo da nije ni postojala do nedavno. Ipak, ova posebna grana pseudonauke je u prodoru. Važno je istaći da članak Mit o ravnoj Zemlji, kojim se ruši mit da je crkva propovedala kako je Zemlja ravna, objavljen 2013. godine, nije dobio nijedan negativan komentar od onih koji veruju da je Zemlja ravna. Zašto? Zato što nije ni bilo ljudi koji su u to vreme verovali da je Zemlja ravna! Umesto toga, čitaoci su bili zahvalni što su videli da crkva nikad nije propovedala takvu besmislicu. Nekoliko poštenih ateista je čak zapušilo usta nekima iz sopstvenih redova koji su zagovarali lažnu istoriju koja je okrivila crkvu za učenje o ravnoj Zemlji.¹

Ako gotovo niko tada u to nije verovao, zašto neki ljudi u to veruju sada? To uključuje i nekolicinu, koji su komentarisali članak Isaija 40:22 i oblik Zemlje, koji je objavljen ranije 2016. godine. Najveći uticaj danas imaju snimci koji se dele širom interneta. Autori tih snimaka su šarlatani, i nažalost, mnoge su prevarili. Još je žalosnije to što su neki hrišćani uvučeni u prevaru.

Nije naš posao da upozoravamo ljude na svaku pogrešnu ideju koja može da se pojavi, već samo na one ideje koje neposredno ugrožavaju ispravna biblijska učenja. Zbog toga se mi klonimo teorija zavere u vezi sa 11. septembrom 2001. godine, ali se direktno bavimo ljudima koji pokušavaju da tvrde kako je sletanje na Mesec bilo prevara, i to na našoj stranici Arguments Creationists Should Not Use: NASA faked the moon landings. Zašto? Zato što je prva tema, iako neposredno ima veze sa fizikom, previše zapetljana u zavereničko blebetanje. Druga tema se, međutim, tiče toga kako vidimo svet, kako funkcioniše svemir, kako deluje nauka, i kako možemo da znamo šta je tačno, a šta nije.

Iako smo nekoliko puta razmatrali pitanje mita o ravnoj Zemlji (pogledati povezane članke ispod) i iako smo izložili biblijske i naučne dokaze protiv njega, ljudi su u poslednje vreme počeli da nam postavljaju pitanja u vezi sa ravnom Zemljom (ili da nas kritikuju zbog našeg čvrstog stava da je Zemlja kugla). Naš jedini zaključak je da internet umnožava ljude koji imaju problem sa promišljanjem važnih ideja.

Tokom 2015. godine uhvatili smo se u koštac sa temom geocentrizma (a, ranije 2016. godine smo dodatno opovrgli tvrdnje geocentrista u članku Refuting absolute geocentrism - Refutation of our detractors). Nažalost, moramo da se dotaknemo i pitanja da li je Zemlja ravna.

Zbog toga je nužno da ovaj članak bude veoma temeljan u ukazivanju na to koliko je ravnozemljaštvo u zabludi u mnogo aspekata: biblijskom, istorijskom i naučnom. Ipak, čitalac ima mogućnost da ode direktno na neke od glavnih tačaka ispod.

Da li Biblija uči da je Zemlja ravna?

Neki ljudi veruju da je Zemlja ravna jer su uvereni da Biblija to uči. Stoga oni veruju da ljudi negiraju Božiju reč kada negiraju da je Zemlja ravna. KADA bi nas Biblija učila da je Zemlja ravna, njihov argument bi bio ispravan. Ali, Biblija to ne uči, tako da pozivanje na nepogrešivost Biblije u vezi sa nepostojećim tekstovima koji dokazuju ravnu Zemlju nema nikakvog smisla. To je klasična logička greška „zahteva pitanje“, ili postavljanje zaključka kao premise. Kao što spisak ispod pokazuje, Biblija nas ne uči da je Zemlja ravna!

Ipak, ti ljudi se plaše onih protivnika koji koriste validnu formu argumenta koja se naziva „negiranje konsekvensa“. Taj argument u ovom slučaju glasi: Ako Božija Reč uči da je Zemlja ravna i ako Zemlja nije ravna [negiranje konsekvensa], onda Božija Reč nije istinita.

Ali, pošto Zemlja u stvari nije ravna, i pošto Biblija ne uči da je Zemlja ravna, oni upadaju u zamku sopstvene izmišljotine, pa moraju da se drže nelogičnog i neodrživog stava, uprkos svim dokazima koji govore suprotno.

Pre nego što se osvrnemo na pojedinačne stihove, ponovo ističemo da je, ako Biblija zaista uči da je Zemlja ravna, neshvatljivo da gotovo niko u čitavoj istoriji crkve to nije propovedao i to uprkos očiglednom velikom poštovanju prema Pismu u načelu koje su imali mnogi zagovornici okrugle Zemlje u istoriji crkve.

Opovrgavanje „više od 200 biblijskih stihova o ravnoj Zemlji”

Mnogi koji veruju da je Zemlja ravna prosleđuju spiskove i mimove koji tvrde da postoji „200 biblijskih stihova koji potvrđuju da je Zemlja ravna“. Ovaj spisak može da se nađe na mnogim stranicama na internetu, a njegov istorijat nije poznat većini onih koji veruju da je Zemlja ravna. Napravili su ga ljudi koji su pokušavali da se izruguju Bibliji, a ne da je potvrde. Preuzeli smo taj spisak sa sajta pod nazivom Doktrina o ravnoj Zemlji (Flat earth doctrine), ali je on u suštini isti kao mnogi drugi. Međutim, ovaj, često papagajski ponavljani, spisak sadrži uobičajenu pseudonaučnu aljkavost i nelogičnosti koje smo navikli da očekujemo od ravnozemljaša. Većina stihova ni na koji način nije povezana sa oblikom Zemlje, tako da je spisak u osnovi primena taktike „bacanja slona“.

Želimo da se osvrnemo na ovaj spisak iz jednog posebnog razloga: ne želimo da bilo ko bude bude njime obmanut!

Mnogi od navedenih stihova se zapravo odnose na drugo pitanje: da li je Zemlja nepomična ili se kreće, tj. geocentrizam naspram geokineticizma, što je različito od toga da li je Zemlja ravna ili je u obliku sfere. Gotovo svi geocentristi, od vremena klasičnih grčkih astronoma, preko Galileovih protivnika, sve do današnjeg dana, potvrđivali su da je Zemlja sfera. Na primer, vodeći današnji autori geocentrizma, Džerardus Bou (Gerardus Bouw) i Robert Sandženis (Robert Sungenis), čvrsto se protive ravnozemljaštvu (zapravo, ovaj drugi je napisao obimnu knjigu od 750 stranica u kojoj opovrgava ravnozemljaštvo, pod naslovom Flat Earth-Flat Wrong). Dodatno razmatranje ovog tipa stihova možete videti u našem članku, Opovrgavanje apsolutnog geocentrizma: Fenomenološki jezik Biblije.

U načelu, Biblija koristi istinit, ali dvosmislen fenomenološki jezik u vezi sa mnogim naučnim pitanjima, kao i mi danas, jer bi sve nas strogo naučni govor izludeo. Nema potrebe da budemo baš toliko pedantni, pa da ne možemo da koristimo uprošćene izraze, na primer „izlazak Sunca“ i „zalazak Sunca“, iako svi znamo da Sunce samo izgleda kao da se kreće jer se Zemlja vrti. Ali, iako smo naučili ponešto u vezi sa naukom tokom hiljada godina, svrha Biblije nije da bude knjiga o nauci.

Umesto toga, to je istorijska knjiga koja ukazuje na Isusa Hrista, Spasitelja. Stoga, trebalo bi da bude razumljiva i drevnim i savremenim ljudima, u skladu sa doktrinom jasnoće Pisma (tj. Biblija je razumljiva). Takođe, ona ne bi trebalo da greši kada se bavi naukom, ali ne bi trebalo da očekujemo da sa njenih stranica naučimo mnogo u vezi sa mnogim naučnim temama. Očigledno, Zemlja je stvorena za kratko vreme pre nekoliko hiljada godina. I, očigledno, svemir nije nastao naturalističkim putem. Ali, većina detalja je ostavljena nama da ih otkrijemo, u smislu „razmišljanja na način na koji je Bog razmišljao“, kao što je veliki astronom i posvećeni hrišćanin, Johan Kepler (Johannes Kepler), rekao.

Takođe, trebalo bi da čitamo različite biblijske stihove u skladu sa njihovim gramatičkim i književnim kontekstom. Iako Psalmi, na primer, sadrže neke istorijske informacije, ne pristupamo Psalmima na isti način kao stihovima iz neke od istorijskih knjiga (npr. 1. Mojsijeva ili Sudije). Opširnije u vezi sa ovim, čitajte u člancima Is the raqîa’ (‘firmament’) a solid dome? i Is the ‘erets (earth) flat?. Mnogi od navodnih ravnozemljaških stihova su iz poetskih knjiga koje nisu zamišljene da budu shvaćene bukvalistički.

Važno je razmotriti šta „zemlja“ (אֶרֶץ – erec) znači u Bibliji, a može da znači različite stvari u zavisnosti od konteksta. Na primer, u 1. Mojsijevoj 1:1, razmatra se „Zemlja“, planeta, nasuprot nebesima. Ali, 3. dana, Bog je učinio da se pojavi kopno i nazvao ga „zemlja“, nasuprot vodama koje je nazvao „more“. A, u 2. Mojsijevoj 20:8–11, objašnjava se da je Bog načinio ceo stvoreni svet za šest dana Sedmice stvaranja, upoređujući zemlju i sa nebesima i sa morima, praveći sveobuhvatni merizam.² Kad je reč o stihovima koje ravnozemljaši citiraju, trebalo bi da razumemo da stihovi verovatno govore o kopnu, a ne o planeti.

Konačno, ako niste u mogućnosti da proverite originalni jezik Pisma, makar proverite različite prevode na svom jeziku. Ukoliko se izraz nalazi samo u jednom, a ravnozemljaš citira taj prevod, verovatno je izabran tehnikom „biranja trešanja“.

Stihovi sa spiska od „200 stihova“ koji navodno potvrđuju da je Zemlja ravna mogu da se grupišu u najmanje tri kategorije, pri čemu svaka ukazuje na po jednu logičku grešku koju prave zagovornici ravne Zemlje. Zadržali smo tih „200 stihova“, samo smo ih pregrupisali.

Kategorija 1: Stihovi koji nemaju nikakve veze sa argumentom o ravnoj Zemlji. U klasičnom smislu, oni se nazivaju non sequitur, ili „ne sledi“.

Kategorija 2: Stihovi koji su višeznačni u vezi sa oblikom Zemlje, tj. koriste dvosmisleni jezik. Valjana analiza bi zahtevala pristojno znanje drevnih jezika i konteksta, ili makar pažljivo čitanje naučnih izvora koji razmatraju neki stih.

Kategorija 3: Stihovi koji uključuju pogrešno čitanje starih engleskih reči u nekim starijim verzijama Biblije, često izabranim tehnikom „biranja trešanja“. U klasičnom smislu, to se zove laganje.

Ovo je još i velikodušno, jer većina pokazuje više logičkih grešaka, a ne samo jednu!

Kategorija 1: Ne sledi (non sequitur)

Slažemo se – pročitajte članak How could the days of Genesis 1 be literal if the sun wasn’t created until the fourth day? Ali, kako ovo dokazuje da je Zemlja ravna? Oni pokušavaju da se raspravljaju sa izmišljenim „obožavanjem Sunca“, za koje tvrde da se uvuklo u nauku. Ali, Biblija jasno uči protiv toga, tako da citiranje ovog stiha ne vodi nikud. To što je Zemlja nastala prva ne znači da je Zemlja ravna.

O širenju svemira može da se raspravlja, i raspravlja se u našim krugovima, ali kako bi svemir koji se ne širi dokazao da je Zemlja ravna? Tvrdnje protiv velikog praska nisu isto što i tvrdnje da je Zemlja ravna.

Kako to dokazuje da je Zemlja ravna? U svakom slučaju, ovi stihovi su napisani pre nego što je Eratosten izmerio obim Zemlje sa priličnom tačnošću, tako da je u vreme kada je napisano ovo bilo tačno. Savremeni ravnozemljaši nam uglavnom govore o veličini svog diska („40.000 km u prečniku“, ili nešto tome slično). Kako to da se ovi stihovi ne primenjuju podjednako na njih? Citiranjem ovih stihova oni osuđuju sami sebe.

Zašto zemljotresi ne mogu da potresaju okruglu Zemlju? Zapravo, kako je objašnjeno ovde, seizmologija je pružila još više dokaza da je Zemlja sfera. Ovde oni pokušavaju da zaobiđu problem „nepokretne“ Zemlje koja se istovremeno „trese“ (pored toga, možemo da merimo i pokretanje različitih delova kore za vreme zemljotresa), kombinovanjem ideja na nespojiv način.

Čak i kada bi Zemlja bila učvršćena (arguendo) to ne bi značilo da je ravna. Prema istom „zaključivanju“ moglo bi da se kaže da su i psalmista i pravednik učvršćeni i nepokretni (Psalmi 16:8, 121, 125:1). Ali, naravno, to je već objašnjeno u članku Opovrgavanje apsolutnog geocentrizma: Fenomenološki jezik Biblije. To su primeri kada ravnozemljaši uzimaju stihove koji su nekada korišćeni za geocentrizam i pretvaraju se da oni ukazuju da je Zemlja ravna.

Kako ovo čak i nagoveštava da je Zemlja ravna? Ovo je non sequitur i više nego što zaslužuje. Besmisleno je citirati ovaj stih kao potvrdu da je Zemlja ravna.

Kako ovo potvrđuje bilo šta u vezi sa oblikom Zemlje? Ovo se tiče geocentrizma, ne oblika Zemlje. To je pitanje fenomenološkog jezika ili jezika referentnog okvira.

Čak i kada to ne bi bio fenomenološki jezik ili jezik referentnog okvira, ne bi dokazao ništa u vezi sa oblikom Zemlje. Tvrdnja protiv geokinetike (što je ionako izgubljena bitka) nije isto što i tvrdnja da je Zemlja ravna.

Čak i kada to ne bi bio fenomenološki jezik ili jezik referentnog okvira, ne bi dokazao ništa u vezi sa oblikom Zemlje.

Kakve ovo ima veze sa oblikom Zemlje? Ne postoji ništa u tim stihovima što isključuje mogućnost da Mesec svetli reflektovanom svetlošću, što je bilo opštepoznato u srednjovekovnoj crkvi. Na primer, u udžbeniku iz astronomije Džona Sakroboska (John Sacrobosco) Sfera (The Sphere) iz 1230. godine je objašnjeno: „Mesec nema svoju svetlost, osim od Sunca, on je zapravo lišen svetlosti“ kada Zemlja zakloni Sunce za vreme pomračenja Meseca. I, „… ni manje ni više, nego je jedan crkvenjak, papa Inoćentije III (oko 1160–1216) bio u potpunosti svestan da se svetlost Meseca reflektuje od Sunca, i reklo bi se da je pretpostavljao da je to opštepoznato.“³ Budući da su svi oni očigledno makar u nekoj meri poštovali Pismo, morali su da razumeju da Biblija dopušta da se svetlost reflektuje – kao i da je Zemlja okrugla, što je takođe bilo gotovo opšteprihvaćeno!

Naravno, ukoliko Mesec i Sunce kruže samo nekoliko hiljada kilometara iznad nas, geometrija je takva da Sunce nikako ne može da obasjava Mesec, što je razlog zbog koga se pozivaju na ove stihove. Ali, činjenica da Mesec reflektuje sunčevu svetlost je jednostavna i očigledna. Od geometrije velikih razmera sistema Sunce–Zemlja–Mesec do senki lunarnih kratera koje se stalno menjaju, naša opažanja se uvek savršeno slažu sa geometrijskim položajima Sunca, Meseca i Zemlje.

Kako buduća ogromna kocka 3-D oblika dokazuje da je Zemlja u sadašnjosti ravna, suštinski 2-D disk? Ovo je samo još jedan primer jednog od stihova koji čak ni površno ne razmatra oblik Zemlje.

Dobro, dakle postoje oni koji obožavaju ono što je stvoreno. Kako to dokazuje da je Zemlja ravna? Ovo je još jedan primer koji čak ni ne doseže do nivoa non sequitur. Umesto toga, oni „truju bunar“ potpuno neutemeljenom vezom između toga da Zemlja ima oblik sfere i paganske religije. Uostalom, jedan od razloga zašto skeptici u odnosu na Bibliju tvrde da Biblija uči da je Zemlja ravna jeste što veruju da su susedni paganski narodi u to verovali. To bi podrazumevalo da su mnogi paganski obožavaoci onoga što je stvoreno, čak i pagani koji su prinosili decu na žrtvu, kao što su bili sledbenici Moloha, verovali da je Zemlja ravna. Naravno, ravnozemljaši ne bi voleli da se na ovaj način truje bunar protiv njih, tako da bi bilo dobro da prema globusarima postupaju na način na koji bi voleli da se prema njima postupa.

Jeste. Kako to dokazuje da je Zemlja ravna?

Kategorija 2: Dvosmislen jezik ili jezik van konteksta

Ove knjige su napisane na hebrejskom, a ne na ranom modernom engleskom (Early Modern English – faza u razvoju engleskog jezika koja uključuje King Džejms Bibliju i Šekspira). Kao što je objašnjeno u našem članku, reč koja se prevodi kao „krug“ je חוּג (ḣug), što je generička reč koja znači „zaobljenost“. Ona se u Bibliji takođe koristi da opiše nebeski „svod“. Ravnozemljaši insistiraju da je svod čvrsta kupola, tj. 3-D zaobljenost (Jov 22:14). Dakle, ne može da bude ograničena na 2-D zaobljenost. Dakle, ne može da znači „disk“, čak ni za ravnozemljaša.

Neki ravnozemljaši tvrde da bi se u ovim stihovima koristila druga reč, i to reč דּוּר (dur), da se mislilo na „loptu“, kao npr. u Isaija 22:18 u obliku כַּדּוּר (kadur). Ali, Isaija koristi isti izraz u 29:3: „Utaboriću se oko tebe (kadur).” Da li bi trebalo da razumemo da je vojska, koja je opsedala Jerusalim, formirala kupolu nad gradom? Ako ne, znači da se ni dur ne koristi isključivo za 3-D zaobljenost. Ovo pitanje smo razmatrali u članku Isaija 40:22 i oblik Zemlje.

Još jedna stavka protiv njih je i to što reč „zemlja“ može da podrazumeva kopno/tlo. Pošto je jedno od značenja reči ẋug bilo koja vrsta „kruženja“, onda bi „krug zemaljski“ mogao da znači „obala“.⁴

Kad je reč o stihovima iz Knjige o Jovu, oni govore o svetlosti zore koja otresa zlobnike sa Zemlje, kao što se vidi kad uključimo i 12. stih radi konteksta:

Jesi li za života svoga zapovedao jutru
i kazao zori gde joj je mesto,
da prihvati zemlju za uglove,
da se s nje otresu zlobnici?
A zemlja se oblikuje kao glina pod pečatom,
pa sve na njoj kao haljina stoji.

Ako prvi deo nije doslovan, onda nije ni naredni deo o Zemlji koja je „oblikovana kao glina pod pečatom“, što u svakom slučaju ne govori ništa u vezi s tim da li je ravna ili okrugla. Umesto toga, Zemlja (tlo) menja svoj izgled kad se zora pomoli, kao što glina menja svoj izgled kad pečat pređe preko nje. Ono što se upoređuje sa Zemljom nije to da je konačni proizvod „ravan“, već da je materijal promenljiv.

Prečnik sfere se meri linijom. Rastojanja između tačaka na njenoj površini su u linearnim dimenzijama, npr. u miljama ili kilometrima. Zašto je to problem? Pogledajte članak A direct test of the flat earth model: flight times za mnogo primera merenja rastojanja na Zemlji pravim linijama.

Čak i danas govorimo o „pravoj stazi“ kao o najdirektnijoj ruti imajući u vidu ograničenja površine. Takođe, „prava staza“ se koristi alegorijski kao suprotnost „iskrivljenoj“. To značenje nije izgubljeno kod savremene publike.

Da, ne visi ni o čemu – sada imamo mnogo slika „velikog plavog klikera“ iz svemira, i zaista ne visi ni o čemu.

Stihovi iz Knjige o Jovu o stubovima su poetski, što je razlog zbog koga ti isti „stubovi“ mogu da budu „prestravljeni“ (Jov 26:11). To je takođe ključ za razumevanje 1. Samuilove 2:8, što takođe ne mora da podrazumeva fizičke stubove, naročito zato što i Pavle upućuje na Jakova, Kifu i Jovana kao „stubove“ crkve (Galatima 2:9). Takođe pročitajte članak ‘Pillars of the Earth’ — Does the Bible teach a mythological cosmology? Ovo je suštinska ideja. Moramo da čitamo biblijske stihove na način na koji je to zamišljeno, ili upadamo u jamu ultrabukvalističkih koještarija uz koje prestaje svaka logička rasprava.

Ne znam kakvo je stanje kod autora ovog spiska, ali moje lice nije ravno, već zaobljeno sa rupama i izbočinama.

Takođe, lica su ravna samo na 2-D slikama. Lice znači „površina“, a površine su retko kad ravne.

Budući da „zemlja“ ovde znači tlo, „krajevi Zemlje“ su obale.³ Ali, čak i bez toga, Zemlja u obliku sfere ima krajeve u izvesnom smislu, jer je konačna: „krajevi“ u ovom slučaju bi bile dve tačke na krajevima prečnika, međusobno udaljene otprilike 12.742 km. To se ne razlikuje od toga da se kaže da ravan, okrugli disk ima „krajeve“, kako oni tvrde.

Ali, savremeni ravnozemljaši veruju da je Zemlja disk koji nema uglove! Ovo nije jedini primer kada je njihov navodno „biblijski model ravne Zemlje“ nespojiv sa modelom u koji zapravo veruju. U svakom slučaju, jasno je da se obe strane slažu da ovo nisu doslovni uglovi. Dakle, zašto ovo uopšte navode? O značenju ovog pojma pročitajte članak The Bible talks of ‘the four corners of the earth.’ Does this mean the days of creation could be non-literal, too?

Naravno, neki ravnozemljaši će reći da je deo Zemlje na kome se živi okruglo polje na većoj, četvrtastoj ploči, ali u tom trenutku jednostavno izmišljaju stvari.

Hebrejska reč je רָקִיעַ (rakia), što znači „prostranstvo“, tj. prostor. Pogledajte ovaj deo našeg članka o geocentrizmu; a pogledajte i članak Is the raqîa’ (‘firmament’) a solid dome?. Mnoštvo problema se pojavljuje kada ljudi nekritički tumače značenje reči rakia, uključujući pitanje gde su Sunce, Mesec i zvezde (u okviru rakia, ili izvan njega?), opseg rakia, itd.

Ovo je najbolji argument koji ravnozemljaši imaju! Ali, ovi stihovi samo površno upućuju na to da je Zemlja ravna. Zapravo, oni su veoma nategnuti.

Stihovi u 4. poglavlju Knjige proroka Danila odnose se na san paganskog cara! Zašto bi bilo ko zasnivao doktrinu na jednom snu, budući da snovi često imaju fantastične elemente? Navuhodonosor je sanjao drvo koje je „dosezalo do neba“ i bilo je vidljivo „do krajeva cele Zemlje“. Dobro, gde je to drvo danas? Da li neko može da nam pokaže makar panj? A, ako je sa vrha tog drveta neko mogao da vidi širom lica cele Zemlje, onda je sa svakog mesta na Zemlji zauzvrat moglo da se vidi drvo! Slično tome, faraon u vreme Josifa je sanjao kanibalističke krave, pa čak i kanibalističko klasje pšenice (1. Mojsijeva 41). Da li bi i to trebalo da smatramo stvarnim? U svakom slučaju, drvo nije čak bilo ni doslovno, pored toga što se radilo o snu, jer je simbolizovalo samog Navuhodonosora.

U Mateju 4:8 piše: „Zatim ga đavo povede na veoma visoku goru i pokaza mu sva carstva sveta i njihov sjaj.“

Na osnovu ovog stiha, ravnozemljaši pretpostavljaju da svet mora da bude ravan, jer su sva carstva mogla da se vide sa visoke planine. Ali, ponovo, to bi značilo da bi, kao i gorepomenuto Navuhodonosorovo drvo, ova planina takođe bila vidljiva sa svih mesta. Dakle, gde je ta planina? Čak i iz ravnozemljaške perspektive, imajući u vidu dimenzije njihovog diska, da li bi carstva uopšte bila vidljiva golim okom sa tako velike udaljenosti?

Takođe, paralelni stih u Luki 4:5 glasi: „Đavo ga odvede na jedno visoko mesto, pa mu u jednom trenu pokaza sva carstva sveta.“ Uočljivo je da ravnozemljaši ne citiraju ovaj stih, koji objašnjava da je Đavo pokazao Isusu carstva u trenu, a ne pominje planinu. Dakle, naglasak je na tome da je Đavo odveo Isusa visoko na neko izolovano mesto, i pokazao mu viziju tih carstava.

Da, mi sada imamo internet i vesti iz sveta na TV-u. Ali, čak i kada to ne bi bio slučaj, postojalo bi mnoštvo mesta na ravnoj Zemlji na kojoj neko ne bi mogao da vidi Isusa koji dolazi, uključujući situacije kada bi taj neko stajao u mnogim dubokim dolinama, pored bilo koje visoke planine, i u mnogim gradovima.

U 1. Mojsijevoj 13:17 je primer gde „zemlja“ znači suvo tlo/kopno. Odnosno, Bog kaže Avramu: „Ustani, i prođi tom zemljom u dužinu i u širinu; jer ću je tebi dati.“ To se očigledno tiče Božijeg obećanja da će dati zemlju Avramu, što se nije odnosilo čak ni na svu zemlju kojom je Avram proputovao, već samo na hanansku zemlju, odnosno Izrael. „Dužina“ i „širina“ su uobičajene mere za zemljište.

Jov 38:18: „Jesi li sagledao širinu zemaljsku?“ znači da Bog pita Jova da li je razumeo kolika je veličina Zemlje. Očigledno, Jov nije razumeo. Bilo da je reč o kopnu, zemlji u kojoj Jov živi ili o celoj planeti, ništa se ne kaže o obliku Zemlje.

Isaija 8:8: „I zamahnuće na Judu, preplaviće ga i preći i doći će čak do grla, a njegova raširena krila će ispuniti širinu tvoje zemlje, Emanuele.”

Ovo se izričito odnosi na konkretnu zemlju, ne na planetu, i to na Judinu zemlju. Bilo ko, ko je bio u Izraelu, zna da njegova topografija teško da može da se nazove ravnom, jer je puna planina i dolina, kao što Biblija i kaže! Tako da „širina“ teško da upućuje na nešto ravno.

Otkrivenje 20:9: „I oni su marširali svom širinom zemlje.“ „Zemlja“ u ovom kontekstu mora da označava „kopno“, jer ljudi ne marširaju preko vode!

Kategorija 3: Oslanjanje na arhaične engleske prevode

Ovo je reč o nerazumevanju jednog izraza iz King Džejms Biblije koji glasi: „širina vode se skuplja“ (the breadth of the waters is straitened). Ovde postoji bitna razlika u pisanju (piše straitened – nema slova g u reči strait). To nije ista reč kao reč „pravo, ispraviti“ (straight). Zapravo, čak ni ne možete da zamenite jednu drugom, a da to ima ikakvog smisla („prav [straight] kao strela“ ima smisla, ali da li ima smila „tesan/uzak [strait] kao strela“?). Za razumevanje može da nam posluži izraz „ludačka košulja“ (strait-jacket), koja upućuje na isto arhaično značenje reči strait kao nečeg što „čvrsto prijanja“ ili „sputava/ograničava“. I zaista, hebrejska reč מוּצָק (mucak) znači „čvrst“. Na ovakvo razumevanje nas takođe upućuje ono što neposredno prethodi ovom stihu. „Led nastane od Božijeg daha.“ Bog šalje hladni vetar koji stvara led i očvršćava, tj. ograničava ili sputava vode, kao što i piše u većini savremenih prevoda. Jesu li vode prave (straight)? Ne. Da li mogu da budu očvrsnute (straitened)? Da, kada se zalede.

Ne, glas JESTE „linija“. Reč za „liniju“, קָו (kav) odnosi se na poruku. Na engleskom jeziku, kada glumci uče svoje „replike“ kaže se da uče „linije“ (lines). Način na koji ravnozemljaši koriste ovaj stih je nesmotren i obmanjujući.

Ravnozemljaši moraju da budu očajni da bi iz naftalina izvadili ovu, sada opskurnu, staru Bibliju koja je prvo zamenjena Ženevskom Biblijom (koju koristi većina reformisanih koji govore engleski), a zatim i King Džejms Biblijom. U oba kasnija prevoda hebrejski izraz פְּנֵ֤י הַשָּׂדֶה֙ (penej hasade) je preveden kao „otvorena polja“, a mnoge savremene verzije koriste jedninu – „otvoreno polje“, i to s pravom. Ovo je stih kada Urija, koji će uskoro da bude ubijen, govori Davidu kako su svi njegovi vojnici utaboreni na otvorenom, umesto da budu kod kuća sa svojim ženama, i nema nikakve veze sa celom planetom, a kamoli sa njenim oblikom. Ali, čak i da „ravna zemlja“ ovde nije najbolji prevod, nije nužno loš. Ne bi imalo mnogo smisla da Urija kaže da su utaboreni na strmoj padini.

Dokazi da je Zemlja sfera⁵

Možemo da koristimo posmatranje i razum da shvatimo da je Zemlja sfera. To je tako lako. Čak su i antičke civilizacije to razumele. Postoji nekoliko dokaza, koji se, prema našem mišljenju, ne mogu opovrgnuti:

Zemlja i Mesec

Tokom pomračenja Meseca, na Mesec pada okrugla Zemljina senka. Ovo je bilo poznato još u antičko vreme. Ali, primetićete da se pomračenje Meseca ne događa uvek kada Mesec zauzima isti položaj na nebu. Da je Zemlja ravna, Zemljina senka ne bi imala isti oblik kada je Mesec u zenitu i kada je bliže horizontu. Pošto je moguće više puta u toku života posmatrati potpuno i delimično pomračenje Meseca, nijedan posmatrač ne bi zaboravio različite oblike Zemljine senke, čak i u dalekoj prošlosti (ovde se pretpostavlja model ravne Zemlje po kome Sunce i Mesec prolaze ispod Zemlje dok se vraćaju na istok). Takođe, ako Sunce i Mesec kruže iznad Zemlje, kao u nekim savremenim modelima ravne Zemlje, kako bi Zemlja ikada mogla da se nađe između njih da napravi senku?

Tokom pomračenja Meseca, na Mesec pada obla Zemljina senka. Ovo je bilo poznato još u antičko vreme. Ali, primetićete da se pomračenje Meseca ne događa uvek kada Mesec zauzima isti položaj na nebu. Da je Zemlja ravna, Zemljina senka ne bi imala isti oblik kada je Mesec u zenitu i kada je bliže horizontu. Pošto je moguće više puta u toku života posmatrati potpuno i delimično pomračenje Meseca, nijedan posmatrač ne bi zaboravio različite oblike Zemljine senke, čak i u dalekoj prošlosti (ovde se pretpostavlja model ravne Zemlje po kome Sunce i Mesec prolaze ispod Zemlje dok se vraćaju na istok). Takođe, ako Sunce i Mesec kruže iznad Zemlje, kao u nekim savremenim modelima ravne Zemlje, kako bi Zemlja ikada mogla da se nađe između njih da napravi senku?

Mesečeve mene takođe predstavljaju dokaz da Mesec orbitira oko kugle. U stvarnosti, u bilo kom delu Mesečevog ciklusa, svi ljudi na Zemlji vide istu menu, i Mesec uvek ima približno istu veličinu. Ovo ima smisla ako Mesec orbitira oko kugle na rastojanju koje je mnogo veće od prečnika Zemlje. Ako bi Mesec i Sunce stalno kružili iznad ravne Zemlje, što je savremeni ravnozemljaški scenario, oni bi značajno menjali veličinu, a ljudi u različitim oblastima bi videli različite Mesečeve mene. Neko ko gleda prema Mesecu bi video različit prizor u odnosu na nekoga ko gleda sa drugog kraja Zemlje.

Umesto toga, jedna osoba kroz teleskop može da posmatra kako senka lagano prelazi preko površine Meseca, dok druga osoba, na drugoj strani Zemlje, može da preuzme posmatranje prelaska senke kada Mesec zađe iza horizonta prve osobe. Ljudske oči su svuda po svetu, i napredovanje Meseca (i Sunca) predstavlja neprekidan tok.

Takođe, posmatranjem senke koja prelazi preko kratera i ravnica na Mesecu, postaje jasno da je Mesec sfera. Faze mladog Meseca i nakon prve četvrti, koje imaju zakrivljene ivice, moguće su samo na Mesecu koji ima oblik sfere, a ne diska.

S druge strane, možemo da vidimo kako se Sunčeve pege pomeraju na površini Sunca baš onako kako bi se pomerale preko površine sfere. Postoji i pojava zvana zatamnjenje ruba diska kada Sunce (i druge zvezde) izgledaju kao da su tamnije i crvenije od centra prema rubovima, što dokazuje da Sunce ima oblik sfere, a ne diska. Imamo veliki broj dokaza da i druga tela u našem solarnom sistemu imaju oblik sfere. Takođe, imamo veliki broj dokaza i da je Zemlja sfera.

Zapazite i ovo: kada bi Mesec i Sunce bili diskovi, njihov prividni oblik bi postajao sve više nalik elipsi kako se spuštaju na nebu. Činjenica da pun Mesec i Sunce uvek izgledaju kao krugovi iz bilo kog ugla pokazuje da oni imaju oblik sfere, a ne diska.

Stvari nestaju iza horizonta

Ljudi su često beležili da se kod brodova, koji dolaze iza horizonta, prvo pojavljuju jedra. Najviši delovi broda se vide, dok su niži delovi još uvek zaklonjeni ispupčenjem Zemlje. Veoma je dobro poznato da postoji stari pomorski izraz za to: „trup dole“. Moreplovci su čak mogli sa svoje visine grubo da procene koliko daleko se nalazi drugi brod. Isto je važilo i obratno, jer su posmatrači sa brodova mogli da vide objekte na kopnu. Takođe, posmatrači na većoj visini su mogli da vide dalje, odakle proističe prednost „svračijeg gnezda“ (za proračune, pogledati uokvireni tekst ispod). To je još u Srednjem veku objasnio Džon Sakrobosko (1195-1256) u svojoj knjizi Tractatus de Sphaera (Traktat o sferi, tj. o Zemlji).

Voda ima ispupčenje, i ono je oblo, kao što se vidi iz sledećeg: Neka se na obali mora postavi signal, i neka brod isplovi iz luke dovoljno daleko da osoba koja stoji u podnožju jarbola više ne može da vidi signal. Ako se brod zaustavi, ista osoba će jasno da vidi signal ako se popne na vrh jarbola. Ipak, trebalo bi da osoba u podnožju jarbola bolje vidi signal nego osoba na vrhu jarbola, kao što pokazuje crtež sa pravim linijama, koje idu od obe osobe do signala. Za ovu stvar ne postoji drugo objašnjenje, nego da je voda ispupčena (Tractatus 1:11).

Ravnozemljaši često pokazuju fotografije stvari koje se vide iako se nalaze toliko daleko da bi trebalo da budu ispod horizonta. Međutim, to je gotovo uvek iznad vode, koja u retkim prilikama (obično u proleće) može da proizvede temperaturnu inverziju, tj. da hladan vazduh bude ispod toplog. To zauzvrat dovodi do prelamanja, savijanja svetlosti oko zakrivljenja, tako da vidimo stvari koje inače ne bismo mogli, i to se naziva gornji miraž. Ovo je prilično neuobičajeno, i fotografije iste oblasti u najvećem broju slučajeva neće pokazati miraž, čak i po najvedrijem danu. Takođe, miraži mogu da se smanje kada su objekat i posmatrač na visini od nekoliko metara, tako da linija vida ne obuhvata sloj sa temperaturnom inverzijom.

Veoma je važno to da snimci, nasuprot nepomičnim fotografijama, pokazuju da se slika brzo menja (objekti kao da svetlucaju, izvrću se, udvostručuju, utrostručuju itd.) zbog kretanja vazduha, kao što bismo i očekivali kod miraža. Pitamo se zašto ravnozemljaši gotovo nikada ne pokazuju snimak ovih karakteristika koje se pojavljuju ispod horizonta.

Takođe se pitamo zašto ne beleže vreme prolaska Sunca, zato što kada ono izlazi i zalazi, mi ga zapravo ne vidimo na onom mestu na kome ga očekujemo. Zbog atmosferskog prelamanja ono „izlazi“ malo ranije i „zalazi“ malo kasnije nego što bismo očekivali. U suštini, svaki zalazak Sunca predstavlja miraž!

Izvor: Jeff Conrad, Wikipedia.

Rastojanje do horizonta sa različitih visina

Rastojanje do horizonta (d) od posmatrača na visini iznad nivoa mora (h) na sferi poluprečnika R, može da se izračuna pomoću Pitagorine teoreme. Formula glasi √(h(2R + h)). Pošto je visina većine posmatrača neuporedivo manja od prosečnog poluprečnika Zemlje koji iznosi 6.371 km, ova formula praktično postaje √(2Rh). To znači da je rastojanje do horizonta srazmerno kvadratnom korenu visine posmatrača, na primer: posmatrač u svračijem gnezdu čije se oči nalaze 8 m iznad nivoa mora može da vidi dva puta dalje nego posmatrač koji se nalazi na palubi na 2 m iznad nivoa mora. Konkretno, ako je rastojanje do horizonta u kilometrima, a visina posmatrača u metrima, onda se rastojanje računa po formuli d ≅ 3,57√h. Za rastojanje u miljama, i visinu u stopama, ova formula glasi d ≅ 1,22√h.

Tačno je i obratno: ako plovite na niskoj jahti sa očima u nivou mora, po vedrom danu možete da vidite vrh brda visokog 100 m sa rastojanja od 35,7 km. Međutim, nasipe visoke samo 1 m ne biste mogli da vidite dok se ne primaknete 10 puta bliže, tj. na rastojanje od 3,57 km.

Da biste izračunali rastojanje (D) na kome posmatrač sa visine h₁ može da vidi objekat na visini h₂, rastojanju od hipotetičkog posmatrača na tački h₂ do horizonta dodajte rastojanje od tačke h₁ do horizonta. Dakle, formula i za metre i kilometre glasi D ≅ 3.57(√h₁ + √h₂). Na primer, posmatrač na 9 m visine može da vidi toranj visok 100 m sa rastojanja, koje prema formuli 3,57(3 + 10) km, iznosi 46,41 km. (Postoji čak i internet stranica Distance to the Horizon Calculator, koja koristi oba merna sistema, čak i nautičke milje, za različite h₁ i h₂.)

Zapazite i to, da pošto je rastojanje do horizonta srazmerno kvadratnom korenu visine, visina za koju površina propada zbog zakrivljenja Zemlje (c) je srazmerna kvadratu rastojanja. Formula za to je c ≅ (d/3,57)² za kilometre i metre, i c ≅ (d/1,22)² za milje i stope (pri čemu se primenjuje pravilo da je c ≅ ⅔d²). Na primer, mnogi su ispravno čuli da se Zemlja zakrivljuje 8 inča (20 cm) (⅔ stope) na 1 milju (1,6 km). Ali, da bi zakrivljenje iznosilo 6 stopa (oko 2 m), tj. 72 inča (oko 180 cm), što je 9 puta više, to ne zahteva 9 puta veće rastojanje, nego samo 3 (√9) puta veće.

Takođe, ono što geometri znaju već skoro 200 godina, potrebna je mala korekcija zbog atmosferskog prelamanja. Približna korekcija da bi u proračunu stvarni radijus (R) bio zamenjen „efektivnim radijusom“ (R′) računa se po formuli R′ = R × 7/6. To je dovelo do poznatog pravila: visina u stopama pomnožena sa 7 = kvadrat rastojanja u miljama do horizonta pomnožen sa 4.

Na ovom linku je kalkulator rastojanja do horizonta koji uključuje ovu približnu korekciju zbog efekata prelamanja. Preciznija korekcija uzima u obzir temperature vazduha na površini i na objektu. Neki ravnozemljaški agitprop tvrdi da nije sakriven dovoljan deo objekta, ali oni uglavnom koriste obične kalkulatore koji zanemaruju (male) efekte prelamanja. Još je važnije što oni zanemaruju jednostavnu činjenicu da ništa ne bi smelo da bude sakriveno na ravnoj Zemlji – činjenica da su delovi objekta sakriveni pokazuje da mora da postoji izvesno zakrivljenje!

Još jedno jednostavno zapažanje je to da kako se penjete, horizont izgleda uopšteno sve maglovitije. To je jednostavno zato što je horizont udaljeniji, tako da svetlost mora da putuje kroz više atmosfere. Na ravnoj Zemlji ne bi trebalo da bude horizonta, već samo ravna površina koja u krajnjoj liniji nestaje u magli. Takođe, na okrugloj Zemlji trebalo bi da uočimo da se horizont spušta ispod nivoa očiju dok se penjemo. Naravno, to je upravo ono što uočavamo.

Postoji mnogo više dokaza koji se mogu posmatrati, a koji pokazuju zakrivljenost Zemlje. Ako neka osoba stoji na obali mora, može da primeti da duž obale postoje tačke koje nisu vidljive. Ali, kada ta osoba hoda duž obale prema ivici onoga što je mogla da vidi sa početne tačke, ispred nje se pojavljuju stvari koje nisu bile vidljive, a iza nje nestaju one stvari koje su nekada bile vidljive. Najjednostavnije objašnjenje za ovu pojavu je zakrivljenost Zemlje. Ovo možete i sami da probate. Vozite duž obale po vedrom danu i fotografišite šta ste videli na različitim tačkama duž puta.

123rf.com

Izlazak i zalazak Sunca

Osim toga, Sunce izlazi svakog jutra i zalazi svake večeri. Jasno možemo da vidimo disk koji se pojavljuje i nestaje deo po deo. Sunčev prividni prečnik ostaje gotovo isti, kao i Mesečev – oni se ne smanjuju u prečniku, što bi se dogodilo kada bi se udaljavali, tj. njihova ugaona veličina je gotovo konstantna (iznosi oko pola stepena, ili oko polovine širine kažiprsta kada ispružite ruku). Oni ne postaju manji u prečniku, što bi se desilo kada bi se sve više udaljavali. To se posebno odnosi na savremeni model ravne Zemlje u kome Sunce kruži iznad Zemlje u ravni koja je paralelna sa Zemljinim diskom. Koristeći jednostavnu trigonometriju, došli bismo do rezultata da je prividna veličina Sunca srazmerna sinusu njegovog ugla u odnosu na horizont. Tako bi ono izgledalo kao da je upola manje na 30 stepeni (sin30⁰ = ½) nego kad je direktno iznad posmatrača (sin90⁰ = 1), a kada je direktno iznad posmatrača izgledalo bi kao je da je 6 puta veće nego što bi izgledalo na 10 stepeni (sin10⁰ = 0,173).

Zapazite i ovo: ako ravnozemljaš tvrdi da doslovno tumači Bibliju, onda Sunce koje se stalno nalazi iznad nas protivreči biblijskim stihovima o izlasku i zalasku Sunca, npr: Propovednik 1:5 i Psalmi 113:3. Oni su u saglasnosti sa kuglom koja se okreće, jer koriste Zemlju kao referentni sistem (pogledati: Fenomenološki jezik Biblije), a ne sa novim modelom ravne Zemlje.

Relative sizes and distances of sun and moon

Credit: Andonee, Wikipedia

Štaviše, savremeni modeli ravne Zemlje iznose apsurdne tvrdnje da je Sunce značajno manje od Zemlje, iako je u stvarnosti Sunce mnogo veće. U stvari, još je u 15. veku kardinal Nikola Kuzanski (1401–1464), na osnovu senki pomračenja, ispravno zaključio da je Zemlja manja od Sunca, a veća od Meseca. A, daleko od toga da je on bio prvi koji je to zaključio.⁶

Redosled veličina je bio poznat barem još u vreme Aristarha sa Samosa (oko 310–230. pre Hrista), koji je napisao O veličinama i udaljenostima (Sunca i Meseca). Pre njega, Pitagora sa Samosa (oko 570–495. pre Hrista) i Platon (427–347. pre Hrista) su učili o tome da Zemlja ima oblik kugle, a Platonov najbolji učenik, Aristotel (384–322. pre Hrista) je izneo razloge za to. Eratostenu (276–194. pre Hrista) je ostalo da izmeri obim Zemlje, ali Aristarh je znao da ona mora da bude velika. Dakle, kako je on izračunao relativne veličine?

Prvo, na osnovu posmatranja, on je znao da Sunce i Mesec imaju istu ugaonu veličinu na nebu (oko 31 lučni minut, što je oko pola stepena), što znači da su njihove relativne veličine srazmerne njihovim relativnim udaljenostima (koristeći sličnost trouglova). Drugo, Mesec zaklanja Sunce tokom pomračenja Sunca, što znači da Mesec mora da bude bliži, i prema tome manji. Treće, koliko puta manji? On je koristio ono što se danas naziva trigonometrijom (pogledati grafikon): tokom prve i treće četvrtine Mesečevog ciklusa, kada on izgleda kao pola Meseca (tj. kao pola kruga), ugao Zemlja-Mesec-Sunce mora da bude 90 stepeni. Iz toga sledi da odnos rastojanja Zemlja-Mesec (L) prema rastojanju Zemlja-Sunce (S) iznosi kosinus ugla Mesec-Zemlja-Sunce (φ). Aristarh je izmerio da ovaj ugao iznosi 87 stepeni, a kosinus od 87 iznosi 1/19. Prema tome, kako je on mislio, Sunce je 19 puta udaljenije i 19 puta veće od Meseca. U stvari, nije bilo tako lako da se bude tako precizan, zato što je bilo teško meriti od centra Sunca i Meseca, i znati gde se Mesec tačno nalazi tokom četvrtine. Danas znamo da ugao Mesec-Zemlja-Sunce iznosi 89 stepeni, 51 minut i 10 sekundi, što znači da je Sunce zapravo 389 puta udaljenije, a precizna merenja pokazuju da je Sunce u prečniku 403 puta veće od Meseca.

Analizirajući geometriju pomračenja Meseca, Aristarh je takođe mogao da obezbedi grubu procenu rastojanja u odnosu na poluprečnik Zemlje. I, pošto je bilo jasno da je Sunce najveće od svih, Aristarh je mislio da je ono centar sistema. Mnogi astronomi posle njega su se složili u vezi sa relativnim veličinama, ali je bilo potrebno gotovo dva milenijuma da se astronomi slože sa njegovim zaključkom.

Takođe, koliko je ljudi videlo da Sunčeva svetlost obasjava visoke planine neposredno pre izlaska ili neposredno nakon zalaska Sunca? Ovo je moguće samo ako zakrivljenje Zemlje ne blokira svetlosne zrake na putu od Sunca do planine, dok istovremeno zaklanja pogled na Sunce iz podnožja.

Postoji pojava pod nazivom noktilucentni oblaci tj. noćni svetleći oblaci, što podrazumeva da su neki oblaci osvetljeni tokom noći. Takvi oblaci gotovo da ne mogu da se vide tokom dana, pošto se nalaze na velikoj visini (više od 80 km), i pošto se sastoje od sićušnih kristala leda. Međutim, oni mogu da se vide tokom noći kada je nebo tamno. Ova pojava se lako objašnjava time što se Sunčevi zraci, koji su u tom trenutku ispod horizonta, odbijaju od leda u oblacima, dok su oblaci na manjim visinama zaklonjeni od Sunca zakrivljenjem Zemlje.

Takođe, bez obzira koliko jak teleskop koristite, noću nikada nećete moći da vidite Sunce. To je zato što ne možete da gledate kroz Zemlju! Bez obzira šta tvrde prevarantski snimci, Sunce ne „funkcioniše kao reflektor“. Sunce je sfera, koja uvek izgleda kao disk, bez obzira iz kog pravca se posmatra.

Besmislena tvrdnja da je Sunce „reflektor“

U pokušaju da izbegnu ozbiljne probleme sa vremenskim zonama (pogledati ispod), uobičajena ideja „savremenih“ ravnozemljaša glasi da Sunce funkcioniše kao reflektor, koji pluta nekoliko hiljada kilometara iznad Zemlje i osvetljava ograničenu površinu. Pored jednostavnih protivrečnosti u opažanju koje su iznete iznad, svako ko je ikada noću video kako radi baterijska lampa, zna da može da je vidi sa strane. Ali, čak i da je Sunčeva svetlost bila savršeno ujednačena na početku svog kretanja, čim se sudari sa vazduhom ona počinje da se rasipa (rasipanje svetlosti je bilo deo doktorske disertacije jednog od autora – Džonatana Sarfatija). Ovo je razlog zbog kog je nebo plavo, čak i na onom delu koji je daleko od Sunca. Sve i da je Sunce iznad ravne Zemlje, „ali se ne vidi zato što ono funkcioniše kao reflektor“, veliki deo neba bi i dalje bio plav.

Postoji još jedan težak problem koji oni ne mogu da reše, a on se odnosi na oblik oblasti koje Sunce osvetljava na Zemlji, kao i na način na koji se taj oblik menja tokom godišnjih doba. Proverićemo to tako što ćemo da vidimo šta je osvetljeno tokom janaura, juna i marta/septembra, tj. tokom kratkodnevice, dugodnevice i dve ravnodnevice. Tokom godine se javljaju dve ravnodnevice, jedna u proleće, jedna u jesen, kada obdanica i noć traju po 12 sati na svim delovima Zemlje. Kako to izgleda na ravnoj Zemlji?

Tokom leta na severnoj hemisferi, na Severnom polu obdanica traje 24 sata, što je čuveno „ponoćno sunce“. U stvari, sve što se nalazi unutar Arktičkog kruga je osunčano celog dana tokom letnje dugodnevice – dana u kome Sunce ne zalazi. Istovremeno, Antarktik, u suštini, uopšte ne dobija svetlost, pošto je Sunce ispod horizonta na gotovo 99% kontinenta. Svuda unutar Antarktičkog kruga Sunce ostaje ispod horizonta 24 sata neprekidno barem jednom godišnje, čak i kada je podne. Ako biste oivičili oblast na Zemlji koja bi bila osvetljena u podne, npr. u Africi, ta oblast bi izgledala kao neka figura.

Credit: Przemyslaw Idzkiewicz, Wikipedia

Međutim, tri meseca kasnije, sve je značajno drugačije. Kao što smo rekli iznad, za vreme ravnodnevice, sva mesta na Zemlji su osvetljena 12 sati, a 12 sati su u mraku. To nije sporno. Ali, ako pogledate vreme kada Sunce izlazi i zalazi tokom ravnodnevice na različitim mestima, postaje sasvim jasno da okruglo Sunce ne može da izazove potreban efekat na ravnoj Zemlji. Nacrtajte liniju od južnog dela Južne Amerike prema severu. Sunce istovremeno izlazi u Patagoniji (južni deo Južne Amerike), Kolumbiji (severni deo Južne Amerike) i Nunavutu (Arktički krug Severne Amerike), dok u isto vreme zalazi na Bajkalskom jezeru (centralna Azija) i Noksovoj obali (Knox Coast) na Antarktiku.

Kako okrugli reflektor može da napravi ovakvu pravu liniju na ravnoj Zemlji? „Snop“ Sunčeve svetlosti bi trebalo da bude okrugao, ali umesto toga on potpuno osvetljava polovinu karte ravne Zemlje sa savršeno pravom linijom između svetlosti i tame. Zašto se u Kolumbiji najpre ne vidi ivica Sunčevog kruga, i zašto u njoj obdanica ne traje duže, pošto Sunce prolazi direktno iznad nje? Odgovori na to pitanje su jednostavni: Zemlja je zaista kugla, a Sunce je zaista veoma veliko i veoma udaljeno.

Tri meseca kasnije, postoji situacija koja je očigledno nemoguća ako je Sunce okrugli „reflektor“. Tokom zimske kratkodnevice na severnoj hemisferi, ništa u okviru Arktičkog kruga ne dobija svetlost najmanje 24 sata neprekidno. Ali, u isto vreme, Sunce ne zalazi na Antarktiku – sada je red da na Antarktiku bude ponoćno Sunce. Kada bi se prikazalo koje su oblasti na Zemlji osvetljene, to bi izgledalo poput neke figure. Ne samo da se približno kružna oblast, koja postoji tokom zimske kratkodnevice, tokom ravnodnevice preoblikovala u oblik polovine lubenice, već nastavlja da se menja sve dok osvetljene oblasti ne obmotaju celu Zemlju i preklope se na Antarktiku.

Takođe, kada bi „Sunce-reflektor“ emitovalo svetlost u obliku kupe, onda bi prilikom izlaska Sunca podnožje planine bilo osvetljeno pre vrha. Međutim, lako se utvrđuje da je prvo osvetljen vrh, zato što zakrivljenje Zemlje sprečava da svetlost dopre do podnožja.

Sunce kao „reflektor“? Ne! Zemlja u obliku sfere? Da!

Problemi paralakse

Jedan od najgorih aspekata ravnozemljaških tvrdnji je to što morate da odbacite jednostavnu trigonometriju da biste u njih verovali. Evo zašto. Ako dve osobe stoje na različitim mestima na Zemlji, pri čemu se zna rastojanje između njih, i istovremeno mere ugao do Sunca (od zamišljene linije koja prolazi kroz Zemlju), dobijaju približno isti rezultat. Zašto? Zato što je Sunce toliko daleko da paralaksa gotovo i ne postoji. Ona iznosi nešto više od 8 ugaonih sekundi (0,000407 stepeni).

Šta bi se dogodilo kada bi dve osobe ovo probale da urade na ravnoj Zemlji? Na primer, jedna osoba meri ugao do Sunca tokom njegovog izlaska. U isto vreme, druga osoba, na drugom kraju sveta meri ugao tokom zalaska Sunca. Obe osobe dobijaju ugao koji iznosi nula. To bi praktično značilo da Sunce leži na Zemlji! U pravcu sever-jug, zvezde koje su noću iznad posmatrača na ekvatoru, za posmatrača na Severnom polu bi izgledale kao da leže na tlu, i obrnuto. Ipak, oba posmatrača će tvrditi da su te zvezde daleko iznad njihovih glava.

Zbog gotovo bezlične površine Sunca, dvojici posmatrača, koji se nalaze na različitim mestima, teško je da izaberu (na manje od 4/10.000 jednog stepena) istu tačku na Suncu koju bi posmatrali. Morali smo da čekamo do 18. veka da precizno odredimo udaljenost Sunca, i to tek nakon višestrukih merenja paralakse tokom prolaska Venere pored Sunca 1761. godine (pisali smo o tome u članku protiv geocentrizma). Višestruka merenja su izvršena dok je Venera prolazila preko površine Sunca, ali su merenja morala da budu precizno usaglašena da bi bila korisna. To se i desilo, a dobijeni rezultat merenja udaljenosti Sunca (153 miliona km) je imao tačnost od preko 97% (rezultat savremenih merenja iznosi 149,6 miliona km). Stvarna izmerena udaljenost do Sunca je prevelika za modele ravne Zemlje. Zbog toga, ravnozemljaši moraju da odbace matematiku, ili da tvrde kako još više ljudi laže.

Paralaksu možete da koristite za merenje udaljenosti Meseca. Hiparh iz Nikeje je to učinio u 2. veku pre Hrista (tako da možete i vi). Pogrešio je za manje od 10% i morao je da pretpostavi da je Zemlja sfera da bi izvršio izračunavanja. Danas, mi znamo da je Mesec udaljen 384.400 km. To nije sporno. Ili je i trigonometrija laž. Kao i Sunce, i Mesec je predaleko za modele ravne Zemlje.

Mesec i Sunce imaju gotovo istu ugaonu veličinu (oko pola stepena), što omogućava potpuno pomračenje Sunca. Iz sličnosti trouglova proističe da Sunce mora da bude onoliko puta veće od Meseca koliko je udaljeno od njega (400 puta). Ravnozemljaši (kao i neki geocentristi) odbacuju jasan trigonometrijski dokaz da su ova tela ogromna, a posebno Sunce.

Vremenske zone

Kada većina ljudi razmišlja o ravnoj Zemlji, misli da Sunce noću prolazi ispod Zemlje. To bi značilo da je cela površina Zemlje osvetljena sve dok Sunce ne zađe, a u svim delovima Zemlje Sunce bi izlazilo i zalazilo u isto vreme. Međutim, mi znamo da se različite geografske dužine nalaze u različitim vremenskim zonama. Džon Sakrobosko je istakao:

Da je Zemlja kugla pokazuje i ovo. Videla i zvezde ne izlaze i ne zalaze u isto vreme za sve ljude svuda, već za one na Istoku izlaze i zalaze ranije u odnosu na one na Zapadu. Za ovo ne postoji drugi razlog nego ispupčenje Zemlje. Štaviše, nebeske pojave dokazuju da one izlaze ranije za istočnjake nego za zapadnjake. Jedno isto pomračenje Meseca, koje se kod nas pojavljuje u prvom satu noći, na Istoku se pojavljuje oko trećeg sata noći, što dokazuje da je kod njih ranije zašlo Sunce i da je ranije pala noć, a za to je uzrok ispupčenje Zemlje (Tractatus 1:9).

Setite se, on to piše u 13. veku!

Danas, kada možemo da uspostavimo veze širom sveta, ovaj argument je još jači. Mnogi od nas moraju da paze kada zovu nekoga u drugoj zemlji, jer možemo da ga uhvatimo u sred noći, a taj može da se ljuti što smo ga probudili! Takođe, kada tim iz američkog ogranka CMI drži sastanak preko skajpa sa svojim kolegama u Australiji, obično je u Americi veče, dok je u Australiji jutro (Amerikanci dobro znaju da Australijanci hoće da se sastanak drži u toku normalnog radnog vremena!).

Isus, Stvoritelj, dobro je poznavao ovu pojavu. Govoreći o svom drugom dolasku, koji će se dogoditi u trenutku, On je rekao:

Kažem vam, te noći će dvoje biti u jednom krevetu, jedno će se uzeti, drugo ostaviti. Dve žene će mleti na istom mlinu, jedna će se uzeti, druga ostaviti. (Luka 17:34-35)

To znači da će na jednom mestu da bude noć, i ljudi će spavati, dok će na drugom mestu u isto vreme da bude jutro i žene će mleti žito. U paralelnom stihu u Mateju 24:40, govori se o drugoj vremenskoj zoni, u kojoj je dan prilično odmakao: „Dvojica će biti u polju, jedan će se uzeti, a drugi ostaviti.“⁷

Različite vremenske zone su jasan dokaz da je Zemlja zakrivljena, bar u pravcu istok-zapad. (Pogledati: Izlazak i zalazak Sunca iznad za opovrgavanje savremene ravnozemljaške izmišljotine da Sunce orbitira iznad Zemljine ravni). Ali, Zemlja nije bure. Postoji izobilje jasnih dokaza da je Zemlja zakrivljena i u pravcu sever-jug.

Različite zvezde

Ono što posetioci sa severa, koje privlači astronomija, vole da vide na južnoj hemisferi, je Južni krst. Ovo sazvežđe se ne nalazi sasvim na južnom nebeskom polu, ali gotovo nigde na severnoj hemisferi ne može da se vidi. Ljudi u Evropi i Severnoj Americi ne mogu da ga vide, bez obzira koliko moćan teleskop imaju. Ovo sazvežđe je oslikano na zastavama dve države u kojima CMI ima ogranke, a to su Australija i Novi Zeland. Na zastavi Brazila oslikani su Južni krst i još neke zvezde koje mogu da se vide samo sa južne hemisfere.

Ali, za utehu, severnjaci mogu da vide zvezdu Severnjaču. Ljudi na južnoj hemisferi ne mogu da je vide, čak ni pomoću najboljeg teleskopa, bez obzira koliko daleko gledaju prema severu. To se odnosi čak i na države koje se nalaze u istoj vremenskoj zoni. Na primer, Južnoafrička Republika i Nemačka se nalaze u istoj vremenskoj zoni. Južnoafrikanci noću mogu da vide Južni krst, dok u isto vreme Nemci vide Severnjaču.⁸

Takođe, na modelu ravne Zemlje, kada bi ljudi u zemljama koje su međusobno udaljene šest časova gledali prema jugu, gledali bi pod uglom od 90 stepeni jedni u odnosu na druge (⁶⁄₂₄ × 360 stepeni). Ako ljudi iz takvih zemalja na južnoj hemisferi u toku noći gledaju prema jugu (180 stepeni u odnosu na sever) trebalo bi da vide različite zvezde kada gledaju u isto vreme (npr. dok jedni sa drugima razgovaraju preko skajpa). Međutim, u stvarnosti, kada ljudi iz Južnoafričke Republike i Zapadne Australije, koje su međusobno udaljene šest časova, pogledaju prema jugu, videće južni nebeski pol, a sa dobrim vidom ili dvogledom će videti zvezdu Sigma Octantis poznatu i kao Polaris Australis.⁹

Ovo su znali i u stara vremena, iako nisu otišli toliko daleko na jug kao mnogi ljudi danas. Kao npr. Džon Sakrobosko:

Da Zemlja, takođe, ima ispupčenje od severa prema jugu i obratno, pokazuje sledeće: Za one koji žive prema severu, neke zvezde su uvek vidljive, konkretno one blizu Severnog pola, dok su druge, koje su bliže Južnom polu, uvek za njih skrivene. Prema tome, ako neko ide od severa prema jugu, on bi mogao da ode tako daleko da zvezde, koje je prethodno uvek mogao da vidi, sada počinju da zalaze. I, što dalje ide prema jugu, to se zvezde više pomeraju prema svom zalasku.

Opet, isti taj čovek bi sada mogao da vidi zvezde koje su prethodno uvek bile skrivene od njega. Obratno bi moglo da se desi bilo kome ko bi išao od juga prema severu. Uzrok ovoga je jednostavan, ispupčenje Zemlje. Opet, kada bi Zemlja bila ravna od istoka prema zapadu, zvezde bi izlazile u isto vreme za zapadnjake kao i za istočnjake, što se ne dešava. Takođe, kada bi Zemlja bila ravna od severa prema jugu, zvezde koje su nekome uvek bile vidljive, bile bi vidljive i dalje gde god da ode, što se ne dešava. Ali, ona ljudima izgleda ravna zato što je tako obimna (Tractatus 1:10).

Suprotno tome, grafikon ispod pokazuje da bi na ravnoj Zemlji postojala zapažanja koja su suprotna onome što zapravo vidimo. Na primer, moreplovci na severnoj hemisferi odavno znaju da je ugao Severnjače u odnosu na horizont jednak geografskoj širini. Međutim, na ravnoj Zemlji, ugao nikada ne bi mogao da bude manje od 45 stepeni.

S druge strane, iako je Novi Zeland u vremenskoj zoni koja je gotovo nasuprot Južnoj Africi (dok je na Novom Zelandu dan, u Južnoj Africi je noć) u obe zemlje mogu da se vide ista sazvežđa svake noći. U modelu ravne Zemlje, Novi Zeland i Južna Afrika su na gotovo dijametralno suprotnim stranama, tako da bi iznad njih trebalo da se nalaze različita sazvežđa.

Kada zaposleni u američkom ogranku CMI u Atlanti posete svoje kolege u Brizbejnu, u Australiji,¹⁰ i obrnuto, i posmatraju zvezde, moraju da se nagnu unazad da bi im one izgledale onako kako su navikli. Atlanta je približno podjednako udaljena od ekvatora ka severu (33,7 stepeni) kao i Brizbejn ka jugu (27,4 stepeni). Zbog zakrivljenja Zemlje, ako ste navikli da vidite Mesec, planete i zvezde na jedan način, sve će vam izgledati naopako na drugoj hemisferi. Zašto? Zato što kada pogledate „pravo gore“ na različitim mestima ćete videti različite delove neba.

Dobro poznati primer je sazvežđe Oriona (Lovca). Na južnoj hemisferi, Orion izgleda kao da stoji na svojoj glavi, tako da se njegovo „rame“ (zvezda Betelgez) nalazi dole, a zvezda Rigel, koja je na dnu njegove tunike, nalazi se „gore“ i to je prva sjajna zvezda koja se pojavljuje kada ovo sazvežđe izlazi na nebu. Takođe, u izvornom sazvežđu, onako kako su ga videli antički Grci na severnoj hemisferi, zvezde su oslikavale Oriona koji drži svoje koplje iznad glave, ali na južnoj hemisferi, koplje izgleda kao da kopa nešto.

Sunce, Mesec i planete se kreću linijom koja se naziva ekliptika. Ali, ekliptika ide prema jugu na jednoj geografskoj širini na severnoj hemisferi, a prema severu na istoj geografskoj širini na južnoj hemisferi. Zašto? Zato što je Zemlja sfera! Još jedan neugodan aspekt života na sferi je to da se Sunce nakon izlaska na severnoj hemisferi pomera dijagonalno udesno, dok se na južnoj hemisferi pomera dijagonalno ulevo.

Zvezde oko nebeskih polova kruže u suprotnim smerovima

Druga ilustracija ove pojave je korišćenje time-lapse fotografija, pri čemu se vidi da zvezde na severnoj hemisferi kruže suprotno od smera kazaljke na satu oko Severnjače (ili preciznije, oko severnog nebeskog pola). Na južnoj hemisferi izgleda kao da zvezde kruže u smeru kazaljke na satu oko južnog nebeskog pola. Pogledati time-lapse snimke ispod (levo: severna hemisfera; desno: južna hemisfera).

Kad već govorimo o kruženju, tropski cikloni ili uragani duvaju suprotno od smera kazaljke na satu na severnoj hemisferi, a u smeru kazaljke na satu na južnoj hemisferi, zbog Koriolisovog efekta na sferi. Oni bi kružili u istom smeru kada bi Zemlja bila disk koji se okreće.

Različita brzina zvezda na nebesima

Iz naše perspektive, gledano sa Zemlje, naredne tri tačke nisu sporne:

1. Severnjača se ne pomera. Ona je preblizu onog što se naziva Severni nebeski pol [izuzimamo „precesiju ravnodnevica“ (precesiju ose) koja ima teoretski period od oko 25.000 godina].
2. Što idete dalje od Severnog nebeskog pola, to zvezde moraju vizuelno da putuju duže svakog dana da bi se vratile na mesto odakle su krenule. Zvezde koje su blizu Severnjače prave male krugove. Zvezde koje su udaljenije prave veće krugove.
3. Ovakav trend se nastavlja sve dok ne dosegnete zvezde koje kruže iznad nebeskog ekvatora, što je tačka na kojoj se teorije ravne Zemlje i Zemlje sfere razilaze.

Ovde definišemo nebeski ekvator kao zamišljenu liniju na nebu u pravcu istok-zapad koja se nalazi iznad nekoga na 0 stepeni geografske širine. Ravnozemljaši ne veruju da ona zaista postoji, ali ova definicija može da se primeni na obe strane (prema kuglaškom stanovištu ona je velika kružnica „nebeske sfere“ u istoj ravni sa ekvatorom).

Dosadašnja rasprava bi mogla da izgleda nepravedno prema ravnozemljašima sa južne hemisfere, tako da, ako hoćete, samo obrnite argument. Ovo postavlja jedan zanimljiv test. Ako je Zemlja ravna i ako zvezde kruže oko Zemlje po nebeskom svodu u obliku kupole, prividna brzina zvezda bi trebalo da se povećava dok ne dođete do ivice, što je, pretpostavljamo, iza navodnog „antarktičkog ledenog zida“. Kao deca na vrtešci, zvezde blizu centra rotacije prelaze manja rastojanja po punom krugu nego zvezde na ivici.

Međutim, ako je Zemlja sfera koja se okreće, brzina zvezda će početi da opada nakon nebeskog ekvatora sve dok zvezde ne prestanu da se kreću na onome što nazivamo Južnim nebeskim polom.

Sa Severnog i Južnog pola ne možete, ali sa bilo koje druge tačke na obe hemisfere možete da vidite zvezde sa druge strane nebeskog ekvatora. Američki ogranak CMI ima kancelariju u Atlanti, u Džordžiji, na 33,7 stepeni severne geografske širine. Mi možemo da vidimo mnogo zvezda sa druge strane nebeskog ekvatora. U stvari, zvezde koje vidimo su uprave one koje bismo i očekivali da vidimo sa naše geografske širine na Zemlji u obliku sfere. Severnjača je takođe pod tačnim uglom iznad horizonta, imajući u vidu naše mesto na sferi. Ali, za sada možemo ove dve tačke da ostavimo po strani i da se fokusiramo samo na prividnu brzinu zvezda na noćnom nebu. Zvezde koje prelaze nebeski ekvator (a, možemo potpuno da vidimo ⅔ tih zvezda!) bi trebalo da se kreću sporije po nebu, i prividna brzina bi trebalo da se smanjuje kako gledamo bliže horizontu.

CMI takođe ima kancelariju u Brizbejnu, u Australiji, na 27,5 stepeni južne geografske širine, što znači da oni mogu da vide više zvezda sa severne hemisfere nego što mi u Atlanti možemo da vidimo zvezda sa južne hemisfere. Takođe, imamo kancelariju u Oklendu, na Novom Zelandu, na 36,8 stepeni, koja gotovo da predstavlja sliku u ogledalu u odnosu na kancelariju u Atlanti. Ako Južni nebeski pol postoji, naši zaposleni u Brizbejnu i Oklendu bi trebalo da ga vide, a za naše zaposlene u Brizbejnu on bi trebalo da se nalazi bliže prema južnom horizontu.

CMI takođe ima kancelariju u Singapuru, na 1,4 stepena severne geografske širine. Ovo je pravo mesto za ovaj test. Moraćemo da zanemarimo činjenicu da zvezde NE prate polukružnu putanju po nebu kao što bi trebalo kada bi se nalazile na kupoli i okretale se iznad diska. Umesto toga, u bilo koje doba godine bilo koja zvezda koja je na istoku izlazi uspravno, prolazi iznad nas i opada pravo naniže, prema tački gde ponovo preseca horizont. U stvari, činjenica da zvezde uvek putuju paralelno sa nebeskim ekvatorom direktno opovrgava ravnu Zemlju. Ako ostavimo i ovo po strani, posmatrač na ekvatoru bi trebalo da vidi da se najbrže kreću one zvezde koje prate liniju istok-zapad kada prolaze pravo iznad njega. Ali, ako se nalaze više prema jugu ili više prema severu u odnosu na ekvator, zvezde bi trebalo da se kreću sporije. To se nastavlja do tačke kada drveće, zgrade ili izmaglica na horizontu zaklanja pogled na zvezde.

Pazite, obojica smo proveli vreme na ekvatoru (Dž. Sarfati u Singapuru, a R. Karter u Ekvadoru), na južnoj hemisferi (Australija i Novi Zeland), i na severnoj hemisferi (Evropa, Severna Amerika i Azija). Ravnozemljaši sa ograničenim geografskim iskustvom, čuvajte se!

Dakle, šta mislite: koji model odgovara onome što vidimo?

1. Zvezde koje „prelaze“ ekvator zaista prave manje krugove. To možete sami da vidite bez obzira gde živite. Mi smo to videli svojim očima. A, vi?
2. Južni nebeski pol zaista postoji, pogledajte snimke ili time-lapse fotografije, ili sami otputujte južno od ekvatora. Mi smo ga videli.
3. Dodajte i ove činjenice:
   1. a. Postoje dva nebeska pola, jedan na severu i jedan na jugu.
   2. b. Visina Severnog i Južnog nebeskog pola se tačno poklapa sa vašom geografskom širinom.
   3. c. Sazvežđa koja vidite noću na nebu se tačno poklapaju sa vašom geografskom širinom.
   4. d. Zvezde koje ne možete da vidite nisu predaleko; Zemlja zaklanja pogled na njih.
   5. e. Zvezde se ne kreću po zakrivljenim putanjama kao što biste očekivali ako bi bile pričvršćene na kupolu koja se okreće.
   6. f. U stvari, zvezde uvek prate putanju koja je paralelna sa nebeskim ekvatorom.

Zašto su sve ove tačke tačne? Zato što je Zemlja sfera koja se okreće!

Južni pol koji nedostaje

Dodatni problem leži u tvrdnjama savremenih ravnozemljaša da je Zemlja okružena ogromnim antarktičkim prstenom, „koji je na jugu“ odakle god da se krene. A, šta da radimo sa polarnom stanicom Amundsen-Skot na Južnom polu? Nju su izgradile SAD, i u njoj je ljudska posada prisutna tokom cele godine. Na ravnoj Zemlji ne postoji Južni pol.

Plovidba oko kugle

Iako je mit da je Kolumbo bio jedini kuglaš u svoje vreme, on je (naravno, kao i svako drugi) shvatao da ako plovite dovoljno daleko na zapad doći ćete na mesto odakle ste krenuli (zaobilazeći kopno na putu). Zapravo, to je bilo dobro poznato bar jedan vek pre njega u romanu Putovanja sera Džona Mandevila (The Travels of Sir John Mandeville). Jedna od priča uključuje takvo putovanje, a autor je očekivao od svojih čitalaca da znaju da je Zemlja sfera.

Često se setim jedne priče, koju sam čuo kada sam bio mali, o bogatašu iz naše zemlje koji je nekada davno otišao da obilazi svet. Prošao je Indiju i mnoga ostrva iza Indije, gde postoji više od pet hiljada ostrva, i putovao je daleko morem i kopnom, opasujući kuglu, tako da je na kraju našao ostrvo na kome je čuo da se govori njegov jezik… Mnogo se začudio, pošto nije razumeo kako je to moguće. Ali, ja sam nagađao da je on putovao dovoljno daleko preko mora i kopna, obilazeći Zemlju, tako da je na kraju došao u svoju zemlju, i da je išao još malo dalje, došao bi do svog mesta.

Kasnije, ekspedicije Ferdinanda Magelana¹¹ (1480–1521) i sera Frensisa Drejka (1540–1596) su plovile oko Zemlje, kao što je i brod HMS Beagle sa mladim Čarlsom Darvinom, kao pratiocem kapetana Roberta Ficroja (Robert Fitz Roy) (pobožnog hrišćanina, koji je kasnije postao kreacionista). Danas, naravno, postoje putnički avioni koji to rade. Dva člana odbora američkog ogranka CMI su piloti. Da li i oni lažu kada kažu da su leteli oko Zemlje (da ne govorimo o hiljadama njihovih putnika)?

Astronauti u svemiru

Međunarodna svemirska stanica je do sada obišla oko Zemlje više od 100.000 puta, noseći više od 220 astronauta u proteklih 15 godina. Jedan astronaut, pukovnik Džef Vilijems (Jeff Williams) nedavno se vratio sa svog četvrtog putovanja u svemir. Ne samo da je pukovnik Vilijems postavio rekord u ukupnom broju provedenih dana u svemiru (534 dana), već je on i otvoreni hrišćanin!¹² On i drugi astronauti su snimili hiljade fotografija i stotine sati video materijala Zemlje iz svemira, od kojih su mnogi dostupni na internetu. Možete da ih spojite kako biste dobili snimak cele Zemlje, i jasno je da je ona sfera. Niko od ovih naučnika i astronauta ne laže!

Zemljotresi i seizmički talasi

Izvor: sbesson, Wikipedia.

Zemljotresi su često veoma siloviti događaji, a njihovi talasi mogu da pređu ogromna rastojanja. Geofizičari su mnogo naučili o Zemlji iz takvih seizmičkih talasa, koji se kreću brzinama koje su dobro poznate. Za nas su najvažnije dve glavne kategorije: zapreminski i površinski talasi. Prvi prolaze kroz Zemlju, dok drugi ostaju blizu površine.

Kao što se i očekuje, ako su talasi dovoljno snažni da ih zabeleži seizmograf na velikoj udaljenosti od mesta zemljotresa, zapreminski talas će stići mnogo ranije u odnosu na površinski talas, iako čak i površinski talasi snažnih zemljotresa mogu da obiđu ceo svet nekoliko puta. Razlog za to je jednostavan: zapreminski talasi prelaze kraće rastojanje.

Ali, suština je u ovome: Na kugli, razlika između rastojanja na površini i rastojanja kroz Zemlju se povećava što se tačke više međusobno udaljavaju. To je zato što rastojanje kroz Zemlju predstavlja tetivu kruga, dok površina predstavlja luk (pogledati grafikon). Na ravnoj Zemlji ne bi postojala razlika kod plitkih zemljotresa i gotovo ne bi postojala kod dubokih zemljotresa (rastojanje do detektora može da se tretira kao hipotenuza veoma ravnog pravougaonog (ili pravog) trougla).

Ovo postavlja još jedan test za model ravne Zemlje. U oba modela, kada se detektor nalazi blizu izvora zemljotresa, zapreminski i površinski talasi stižu zajedno. Ako se detektor nalazi daleko, površinski talasi stižu kasnije. Površinski talasi se kreću brzinom koja iznosi 90% brzine zapreminskih talasa, ali ako je Zemlja ravna oni će uvek stizati odmah iza zapreminskih i uvek sa odnosom od 1 prema 0,9 bez obzira koliko daleko se nalazi detektor. Međutim, ako je Zemlja sfera, zapreminski talasi će stizati srazmerno brže od površinskih kako se povećava rastojanje između zemljotresa i detektora. Najbolji test bi bio kada bi se detektor nalazio na tački antipoda u odnosu na fokus (hipocentar) zemljotresa, zato što bi se zapreminski talasi po definiciji kretali po prečniku Zemlje, dok bi površinski talasi morali da pređu rastojanje koje iznosi π/2 puta iznos prečnika, što je za 57% veće rastojanje.

Izvor: Vanessa Ezekowitz, Wikipedia.

Seizmolozi beleže zemljotrese po celom svetu od poslednje decenije 19. veka, i naravno, njihovi rezultati su saglasni sa oblikom kugle. Ponovo, ova informacija je bila poznata davno pre osnivanja NASA. Jednostavna je činjenica da zapreminski talasi stižu pre površinskih, i da se ta razlika menja u zavisnosti od udaljenosti od epicentra. To može da bude tačno samo ako su rastojanja srazmerno različita, tj. ako Zemlja nije ravna.

Drugi test uključuje samo površinske talase. Ako imate niz detektora na različitim tačkama na Zemlji, možete da izmerite koliko vremena je potrebno da površinski talasi pređu od jedne tačke do druge. Na ravnozemljaškoj karti, Australija i Južna Amerika se nalaze na suprotnim stranama. Ali, vreme koje je potrebno da površinski talasi putuju između njih je srazmerno mnogo manjem rastojanju. U stvari, ako ukrstite rezultate merenja vremena između hiljada seizmoloških stanica koje se nalaze po celom svetu, nakon što uračunate razna sitna odstupanja, podaci imaju smisla samo kada se projektuju na površinu sfere.

S druge strane, različite vrste zapreminskih talasa mogu čak da nam kažu nešto o unutrašnjosti Zemlje. Primarni (p) talasi (koji se tako nazivaju zato što prvi stižu) su kompresioni ili uzdužni talasi, u osnovi zvučni talasi. Sekundarni (s) talasi su talasi smicanja ili poprečni talasi. Primarni talasi mogu da prolaze i kroz stene i kroz tečnosti, ali sekundarni talasi ne mogu da prođu kroz tečnosti. Seizmolozi su brzo shvatili da postoji „zona senke“ za sekundarne talase – ne možemo da zabeležimo nijedan pomoću seizmometra koji se nalazi na više od 104 stepena od zemljotresa. Zbog toga su zaključili da duboko unutar Zemlje mora da postoji tečno jezgro na oko 2.890 km dubine. A, pošto je Zemlja sfera, jezgro takođe mora da bude sfera sa manjim poluprečnikom (3.480 km) od poluprečnika Zemlje. Zona senke zemljotresa ne može da se objasni na ravnoj Zemlji, čak i sa dubokim tečnim slojem duboko ispod površine. Ova zona senke postoji na određenom površinskom rastojanju od zemljotresa (što iznosi oko 12.000 km ili oko 7.200 milja) u svim smerovima, bez obzira na to gde se zemljotres dogodio. To znači da Zemlja ima jednoobrazni oblik bez ivica, tj. oblik sfere.

Takođe, granice između različitih slojeva mogu da uzrokuju delimično odbijanje talasa, a ako talas može da se prenese u sledeći sloj, može da se dogodi prelamanje. Ove vrste talasa se kreću po blagom zakrivljenju, koje je izazvano prelamanjem, pošto Zemlja menja gustinu na različitim dubinama. Iz istog razloga ne možete da čujete mlaz rakete kada ona pređe određeno rastojanje – zvučni talasi se savijaju pošto prolaze kroz površinski sloj vazduha koji se hladi sa povećanjem visine. To znači da, takođe, postoji zona senke i za primarne talase,¹³ između 104 i 140 stepeni. Međutim, danska naučnica Inge Leman (Inge Lehmann) (1888–1993) je analizirala razorni zemljotres Marčison (Murchison) koji je 1929. godine pogodio Novi Zeland (jačina je iznosila 7,3 stepena Rihterove skale, 17 ljudi je poginulo). Nju je iznenadilo da su primarni talasi bili zabeleženi u zoni senke, tako da je zaključila da mora da postoji čvrsto unutrašnje jezgro od koga se odbijaju. Poluprečnik čvrstog jezgra je očigledno manji od poluprečnika spoljašnjeg jezgra: oko 1.220 km, što je oko 70% Mesečevog poluprečnika.¹⁴

Ukratko, seizmolozi širom sveta su odavno pokazali da Zemlja mora da bude sfera – u stvari, sfera postavljena u omotač u obliku sfere, ili sfera unutar sfera. Jednostavno, ne postoji drugi način da ovi podaci imaju smisla.

Zvučni talasi sa Krakataua

Sličan argument primenjuje se na tip talasa pritiska sa kojim smo dobro upoznati, a to je zvuk. Zvuk putuje kroz našu atmosferu, i možemo da ga detektujemo ušima ili mikrofonima. Međutim, obični zvuci se brzo rasipaju. Ipak, kada se dogodila erupcija vulkana Krakatau, eksplozija je bila tako glasna da je mogla da se čuje širom sveta. Zaista, na britanskom brodu Noram Kasl (Norham Castle), koji je od mesta eksplozije bio udaljen 65 km, polovini članova posade su popucale bubne opne. Barometar na fabrici plina u Bataviji (današnja Džakarta), na udaljenosti od 160 km od Krakataua, izmerio je 172 decibela. To je preko 100 puta snažnije nego kada stojite pored motora mlaznog aviona pre poletanja što iznosi „samo“ 150 decibela (decibel je logaritamska skala, tako da je zvuk koji je za 10 decibela viši 10 puta snažniji, ali ga percipiramo kao samo dva puta glasniji).

Do tog trenutka meteorološke stanice širom sveta su imale barometre i merile su skokove pritiska. I, naravno, oni su bili u skladu sa rastojanjima na sferi. Imajući u vidu poznati oblik Zemlje, očekivali bismo da se udarni talas raširi od mesta eksplozije i da nastavi da se širi prema spolja sve dok ne dosegne četvrtinu svog puta oko Zemlje tj. „ekvator“ gledano iz perspektive tačke na kojoj se nalazio Krakatau. Nakon toga, zvučni talasi bi se približavali sve dok se ne spoje na antipodu u odnosu na Krakatau tj. u tački koja se nalazi nasuprot njemu (u Kolumbiji). Odatle bi se ponovo raširili. Za puni krug je potrebno 34 sata. Ipak, njih su beležili u toku pet dana. Dakle, zvučni talasi su obišli svet 3–4 puta pre nego što su se rasuli, a većina barometara je zabeležila sedam vrhunaca, jer su beležili talase iz oba smera. U jednom članku piše:

Šest sati i 47 minuta nakon eksplozije Krakataua, u Kalkuti je zabeležen skok vazdušnog pritiska. U roku od 8 sati, puls je dosegao Mauricijus na zapadu i Melburn i Sidnej na istoku. U roku od 12 sati, puls je uočen u Sankt Petersburgu, a zatim u Beču, Rimu, Parizu, Berlinu i Minhenu. U roku od 18 sati, puls je dosegao Njujork, Vašington i Toronto. Zapanjujuće je da je u toku 5 dana nakon eksplozije na meteorološkim stanicama u 50 gradova širom planete uočen ovaj skok pritiska bez presedana, koji se ponavljao kao po satnici, približno na svaka 34 sata.¹⁵

Ova opažanja se savršeno objašnjavaju očekivanim putanjama zvuka u atmosferi koja okružuje kuglu. Ravna Zemlja ne bi imala odgovarajuća rastojanja, niti prihvatljiv način da objasni 34-časovnu kružnu putanju nezavisno od smera kretanja. Model ravne Zemlje uopšte ne može da objasni ponovljena beleženja (čak ni odbijanje zvuka od navodnog ledenog zida oko Antarktika ne bi objasnilo redosled beleženja). (Zahvaljujemo Filipu Belu (Philip Bell) na ovom odeljku.)

Proverite sami

Ipak, ne morate nama da verujete. Vi, koji živite uglavnom na severnoj hemisferi, i zavedeni ste snimcima o ravnoj Zemlji, nađite na društvenim mrežama osobe koje tvrde da žive na južnoj hemisferi i zakažite video konferenciju sa njima (koristeći npr. skajp). Pitajte ih koliko je sati, tražite od njih da usmere kameru napolje, pitajte koje zvezde mogu da se vide, pitajte ih gde je Mesec i koja je Mesečeva mena. Ovo je jednostavan eksperiment koji može svako da obavi sa svojim prijateljima preko interneta. Da bi bilo zabavnije, u toku istog dana ili noći intervjuišite više ljudi sa različitih mesta na svetu. Osim ako vas svi oni ne lažu nezavisno jedni od drugih, to će vam pokazati da je Zemlja kugla.

Različite zvezde su jasan dokaz da je Zemlja zakrivljena u pravcu sever-jug. Kada kombinujemo ove dve kategorije, imamo dokaze da je Zemlja zakrivljena i u pravcu istok-zapad i u pravcu sever-jug. Na kom geometrijskom telu je to moguće, i koje telo ostavlja senku u obliku kruga na Mesecu kada se ta senka posmatra sa bilo kog dela Zemlje? Naravno, sfera.

Zašto Zemlja izgleda ravno kada se površno posmatra?

Objašnjenje je jednostavno: ako posmatramo mali deo kružnice, on izgleda kao prava linija. Drugi pravac razmišljanja je sledeći: što je krug veći, to je zakrivljenje manje. Jedna dobro poznata ilustracija dolazi od nesrećnih izletnika koji su izgubili orijentaciju i lutali u jednom krugu. Oni misle da idu pravo napred, ali u stvarnosti oni prave mala skretanja. To malo zakrivljenje se stalno povećava, tako da se na kraju napravi pun krug. Zemlja je ogromna u poređenju sa strukturama koje se na njoj nalaze, tako da je zakrivljenost mala. Ali, ipak postoji!

Zemlja može da izgleda kao da je ravna samo na malim površinama. Možete da napravite dobru kartu jedne oblasti sa površinom od nekoliko kvadratnih kilometara bez bojazni od iskrivljenja na ivicama. Ali, od nastanka kartografije, kartografi se bore sa tim kako da na karti ucrtaju kontinente bez značajnih iskrivljenja kopnene mase koja se nalazi na velikim geografskim širinama, kao što su Grenland i Antarktik.

Koliko zakrivljenja bi trebalo da vidimo?

Jedna od uobičajenih ravnozemljaških mantri glasi: POKAŽITE NAM ZAKRIVLjENjE!

Credit: sbesson, Wikipedia

Ali, takvi zahtevi odbijaju da razmotre čak i najjednostavniju geometriju standardnog modela okrugle Zemlje, u kome je poluprečnik Zemlje MNOGO veći od rastojanja o kojima oni govore, npr. nekoliko metara ili kilometara. Kada se to uradi, koliko zakrivljenje bismo očekivali da vidimo? Evo jednostavnog mesta da to sami uradite: Online calculators: Circular segment.

Sada unesite dužinu poluprečnika Zemlje u skladu sa modelom okrugle Zemlje: 6.371.000 (u metrima, da bi bilo usklađeno sa ostalim podacima). Sada unesite dužinu luka od 500 (npr. takođe u metrima). Videćete da je visina tetive, tj. razlika u visini između sredine i krajeva približno 5 milimetara. To bi bilo teško uočiti na takvom rastojanju.

Ako unesete 5.000 m (5 km), visina tetive postaje približno 0,5 m. I dalje je prilično teško da se uoči odstupanje od ravnog izgleda na takvom rastojanju – iako možete da ga vidite ukoliko imate referentnu tačku koja je praktično potpuno horizontalna, npr. korišćenjem libele (vaser vage).

Zatim unesite 50.000 m (50 km): sada je razlika između najviše i najniže tačke zakrivljenja 49 m. Na tolikom rastojanju to je teško uočiti samo gledanjem preko površine. Ali, u većini slučajeva, kad se gleda sa jedne strane zakrivljenja na drugu, trebalo bi da se uoči da je veći deo dna odsečen. Zato možete da očekujete da vidite vrhove brda, ali ne i plažu, iako je bliža, i da uočite brodove sa „trupom dole“, koji su moreplovcima poznati već vekovima (pročitajte odeljak iznad: Stvari nestaju iza horizonta).

Ravnozemljaši bi inače zaista trebalo da pokušaju da razumeju koliko je poluprečnik okrugle Zemlje veći od rastojanja o kojima oni pričaju.

Takođe, ako odete na neko baš ravno mesto, kao što je npr. Hej (Hay), u Australiji, jedno od najravnijih mesta na Zemlji i okrenete se ukrug, horizont će izgledati gotovo savršeno ravan. Zašto? Zato što stojite na sferi i možete da vidite samo mali deo sfere. Ako uzmete okruglu voćku (npr. pomorandžu) i po tangenti odsečete mali deo ivice, dobićete dobar prikaz onoga što vidite kada stojite na Zemlji – i parče će biti gotovo savršeni krug.

Rasprava (glavni problemi sa ravnom Zemljom)

Ako je Zemlja ravna, ne možemo da koristimo fiziku da bismo objasnili kako stvari u vezi sa njom funkcionišu. U suštini, svemir postaje magično mesto na kome se stvari dešavaju na način koji prkosi objašnjenjima. Morali bismo da se vratimo vekovima unazad i odbacimo gotovo sve što smo naučili o fizici. To uključuje i velika otkrića sera Isaka Njutna (koji nam je dao tri zakona kretanja i teoriju gravitacije), Johana Keplera (koji nam je dao tri zakona kretanja planeta), kao i radove i otkrića mnogih drugih naučnika koji veruju Bibliji.

Šta da radimo sa dr Markom Harvudom (Mark Harwood), koji se penzionisao nakon duge karijere u industriji svemirskih istraživanja, i koji se specijalizovao za dizajniranje geostacionarnih satelita? Ovi sateliti izgledaju kao da su nepomični na nebu, ali oni, u stvari, kruže oko Zemlje brzinom od 3 kilometra u sekundi kako bi pratili okretanje Zemlje. Ovaj princip funkcioniše zato što je Zemlja sfera. Da je Zemlja ravna, geostacionarni sateliti bi ili pali na Zemlju u slučaju da se ne kreću ili bi odleteli u svemir u slučaju da se kreću. A, kako da objasnimo rad dr Džona Harneta (John Hartnett), čiji su kriogenski satovi od safirnih kristala generisali najpreciznije mikrotalasne signale na Zemlji, i koji je koristio i GPS satelite i geostacionarne satelite da prenese signale vremena i frekvencije između gradova?.

Ravnozemljaštvo takođe osporava gotovo sve velike hrišćanske vođe iz prošlosti i sadašnjosti koji tvrde da je Zemlja sfera. Ravnozemljaši bi trebalo da se zapitaju zašto umesto toga veruju snimcima osvedočenih neprijatelja Jevanđelja kao što je Dubej.

Primetili smo, sa malo ironije, da savremene besmislice o „lažiranju sletanja na Mesec“ idu zajedno sa ravnozemljaštvom (i geocentrizmom, ali to je druga priča). Te 1969. godine, iako je postojala odgovarajuća raketna tehnologija koja je mogla da nas odvede na Mesec, video tehnologija je bila potpuno nesposobna da to lažira.¹⁷ Ipak, postoje ljudi koji veruju da je lažiranje nekako uspelo. S druge strane, oni potpuno zanemaruju činjenicu da video tehnologija iz 2016. godine lako može da lažira ravnu Zemlju! Takođe, jedan od glavnih argumenata protiv sletanja na Mesec je to što se Mesec nalazi predaleko (384.399 km) da bi rakete mogle da stignu do njega. Ali, prema savremenim modelima ravne Zemlje, Sunce i Mesec se nalaze na samo oko 4.500 km udaljenosti od Zemlje, tako da oni ruše sopstveni argument.

Jasno je da internet lako radikalizuje ljude. Postalo je veoma lako nekome predstaviti niz stvari koje su očigledno tačne i pomešati sa tim nešto netačno. Polsters (lik iz britanske humorističke serije) je odavno shvatio da ako možete da navedete nekoga da potvrdno odgovori na niz pitanja, najverovatnije će odgovoriti sa „da“ na ono pitanje koje zaista želite da postavite.¹⁸ U današnjem svetu je lako pronaći nekoga ko pokušava da odbrani bilo koji stav koji možete da zamislite. Neki od njih izgledaju kao pravi profesionalci i čak navode zanimljive i često tačne činjenice (pomešane sa zabludama). Ali, ponekad argumenti izgledaju veoma složeno i ne možete u potpunosti da shvatite šta neko govori. Zbog toga govornik može da izgleda veoma pametno za nekog ko nije upućen, ali lukave prezentacije koje su na ivici razumljivog u stvari otežavaju promišljanje u vezi sa predstavljenom temom.

Pitali smo se šta podstiče ljude da krenu tim putem. Neki su obmanuti varljivom prirodom iznetih „činjenica“. Neki imaju zavereničke ideje da je „nauka“ isto što i evolucija, pa zbog toga moraju da odbace nauku. Neki imaju lažno pobožna shvatanja da će odbacivanjem nauke, i prihvatanjem onog za šta misle da je „jasno“ učenje Biblije, postati više sveti. Videli smo neke od njih tokom našeg opovrgavanja geocentrizma. To se događa zato što neki ljudi veruju da će ih Bog više blagosloviti ako budu prigrlili sulude ideje, čak i kada se te ideje suprotstavljaju i Bibliji i zdravom razumu.

Postoji jedna tragična mana u ljudskoj psihologiji. Ona je povezana sa problemom koji ljudi imaju kada se suoče sa činjenicama koje su suprotne njihovim uverenjima. Ljudi ne menjaju svoje mišljenje kao što menjaju čarape, već im je potrebno dugo vremena da bi prihvatili drugačije shvatanje. Zašto? Zato što moraju da razmisle o velikom broju različitih stvari. U slučaju ravne Zemlje, ljudi su bili izloženi dugotrajnom pogrešnom rasuđivanju, tako da je potrebno neko vreme da bi se „preumili“. Imajući to na umu, ohrabrujemo ljude da stave prst na čelo i ozbiljno razmotre šta Biblija i nauka imaju da kažu.

Verovatno biste mogli da smislite nekoliko dokaza koje bi mogli da podrže bilo koju teoriju, i to je jedna od teškoća sa kojom se mi kao ljudi suočavamo. Međutim, nijedna količina dokaza nije dovoljna da nešto dokaže. Umesto toga, u nauci je sve zasnovano na opovrgavanju. Kao što je Albert Ajnštajn jednom rekao: „Nijedan broj eksperimenata nikada ne može da dokaže da sam u pravu, ali samo jedan eksperiment može da dokaže da grešim.“ Na svaki dokaz, za koji se čini da ukazuje na ravnu Zemlju (a, zaista ih nema mnogo), dolazi mnogo više dokaza koji pokazuju da to ne može da bude tačno. Da li pokušavate da shvatite da li je Zemlja kugla ili ravna? Ohrabrujemo vas da mislite o stvarima koje mogu da opovrgnu te ideje. Na primer, pokušajte da smislite nešto što opovrgava da je Zemlja sfera (ako možete!).

Kad bi Zemlja bila ravna, moralo bi da se odbaci obilje jasnih dokaza koji se mogu posmatrati. Počevši od Zemljine senke na Mesecu, pa do činjenice da ljudi na severnoj i južnoj hemisferi vide različite zvezde – ništa od navedenog ne bi moglo da bude tačno. Morate da odbacite eksperimentalnu nauku i gotovo svu fiziku koja postoji vekovima unazad. Morate da odbacite hrišćansku učenost od njenih početaka. Morate da odbacite svedočanstva hiljada naučnika, kao i lična zapažanja milijardi ljudi koji žive na drugoj strani sveta u odnosu na vas.

Ništa, što utvrdimo naukom, ne suprotstavlja se Pismu. I, ne samo to, Pismo ne uči da je Zemlja ravna, kao što nije učio nijedan ozbiljan hrišćanski učenjak u celokupnoj hrišćanskoj eri. Pisali smo o tome nekoliko puta (pogledati povezane članke ispod), ukazujući ne samo na to koliko je jasno da je Zemlja kugla, nego i da bar u poslednjih 2000 godina nijedan učenjak sa iole ugleda nije verovao da je Zemlja ravna. Ipak, pitanja nastavljaju da stižu, i to sve češće, sa različitih krajeva, tako da je bilo potrebno da ih ovde razmotrimo.

Glavne tačke koje se mogu lako razumeti

• Mi iz CMI – i ti, čitaoče – trebalo bi da budemo pre svega za Bibliju, a ne po pravilu protiv establišmenta. Establišmentu bi trebalo da se suprotstavljamo samo kada on protivreči Bibliji.

  • Posledično, pitanje stvaranje ili evolucija se tiče istorijske nauke, dok oblik Zemlje spada u operativnu nauku, koju CMI potvrđuje.
• Biblija ne uči da je Zemlja ravna. Ateisti i njihovi kompromitovani crkvenjački saveznici tvrde kako Biblija uči da je Zemlja ravna, ali u stvarnosti, neki stihovi Biblije ukazuju na kuglu, a drugi stihovi uopšte ne uče ništa o obliku Zemlje.
• Uprkos široko raširenom mitu o Kolumbu protiv ravnozemljaša, gotovo svi teolozi i mislioci, koji su se tokom crkvene istorije bavili oblikom Zemlje, potvrdili su da ona ima oblik sfere. Oni, očigledno, nisu shvatali Bibliju kao knjigu o ravnoj Zemlji. Dakle, ravnozemljaštvo je teološka novotarija, nasuprot gotovo univerzalnom crkvenom učenju. Stoga nije iznenađenje da su glavne osobe koje prave snimke o ravnoj Zemlji antihrišćani.

• Stvari zaista nestaju deo po deo na horizontu pošto su skrivene ispupčenjem Zemlje. Moreplovci su vekovima koristili izraz trup dole. Nije bilo slučajno to što su njihovi posmatrači bili visoko na jarbolu da bi mogli da vide dalje iza zakrivljenja Zemlje, i oni su dobro znali da se prvo vide brda, pa onda plaže.

  • Ravnozemljaški propagandisti često pokazuju fotografije stvari koje bi trebalo da se nalaze iza horizonta. Međutim, to su retke prilike kada velika, hladna vodena površina po toplom danu pravi sloj temperaturne inverzije koji zakrivljuje svetlost oko zakrivljenja vode, stvarajući „gornji miraž“. Snimci iste scene (koje ravnozemljaši neće da prikažu) pokazuju mnogo kretanja i izobličenja po miražu. A najčešće, čak i po najvedrijem danu, nećete videti ove predmete koji se nalaze iza horizonta.

• Svako ko koristi telefon ili skajp za međunarodne razgovore zna za problem različitih vremenskih zona. Na kugli to lako može da se razume: Sunce obasjava neke delove Zemlje stvarajući obdanicu, dok je druga strana kugle zaklonjena od Sunca tako da je u mraku.

  • Isus je potvrdio postojanje različitih vremenskih zona kada je rekao da će njegov povratak da bude trenutan, ali neki ljudi će spavati po noći, drugi će raditi rano ujutru, dok će kod drugih biti posle podne.

  • Savremeni ravnozemljaši pokušavaju da se izvuku iz ovoga tvrdeći da Sunce kruži iznad Zemlje u obliku diska na visini od oko 4.500 km, ali:

    • Oni moraju da napuste bilo kakvu pretenziju da tumače Bibliju doslovno, zato što se u njoj nalaze mnogobrojni stihovi koji govore o tome da Sunce izlazi i zalazi. Geokinetički model kugle može da potvrdi da Sunce izlazi i zalazi u referentnom sistemu Zemlje.
    • Oni moraju da zanemare jednostavna posmatranja: prividna veličina Sunca je gotovo konstantna, Sunce se ne smanjuje kako se udaljava; i može da se vidi kako Sunce nestaje deo po deo iznad horizonta, kao što nestaju i brodovi.

• Na severnoj i južnoj hemisferi postoje različita sazvežđa. Na ravnoj Zemlji ne postoji razlog zbog kog svi stanovnici južne hemisfere ne bi videli Severnjaču, ali na kugli, Zemlja zaklanja pogled! Isto tako, većina stanovnika severne hemisfere ne može da vidi Južni krst, koji se nalazi na zastavama nekoliko država na jugu.

  • Takođe, stanovnici severne hemisfere zapažaju da zvezde na severu prividno kruže oko Severnog nebeskog pola u smeru suprotnom od kazaljke na satu, dok stanovnici južne hemisfere vide različita sazvežđa kako kruže oko Južnog nebeskog pola u smeru kazaljke na satu. Model ravne Zemlje, sa Severnim polom u centru uopšte nema Južni nebeski pol!

Zaključak

Sve glavne kreacionističke organizacije odbacuju ideju o ravnoj Zemlji, i uvek su je odbacivale. Mi se zalažemo za dobru egzaktnu nauku. U nauci ne odlučuje većina (inače bismo i dalje verovali u flogiston!), ali mora da se pazi kada se donosi odluka o odbacivanju uobičajenih naučnih stavova.

CMI u potpunosti odbacuje teoriju evolucije, ali to smo učinili nakon pažljivog proučavanja i biblijskih i naučnih izveštaja. Nismo to olako uradili. Nakon kritičkog preispitivanja onog što možemo da naučimo kroz egzaktnu nauku i poređenja sa istorijskom filozofijom zvanom evolucija, ima previše dokaza koji upućuju da treba odbaciti evoluciju i prihvatiti biblijsko stvaranje. U ovom slučaju, sferičnost Zemlje je jedan od najjednostavnijih aspekata egzaktne nauke koji se mogu poželeti.