Also Available in:

Ravna Zemlja i ostale besmislice

Suočavanje sa idejama kojih ne bi bilo da nije Interneta

Autori: Robert Karter (Robert Carter) i Džonatan Sarfati (Jonathan Sarfati)
Prevod: Zemlja nije ravna

Objavljeno: 13. septembra 2016. godine. Dopunjeno: 27. septembra 2017. godine.

Sadržaj

Uvod

Dokazi da je Zemlja sfera

Ko su glavni zagovornici ravne Zemlje?

Rasprava (glavni problemi sa ravnom Zemljom)

Glavne tačke koje se mogu lako razumeti

Zaključak

Uvod

Priče 18:17: Ko je prvi u parnici svojoj, čini se pravedan, a onda dolazi bližnji njegov i ispitivanjem opovrgne reči njegove.

Zbunjeni smo kad vidimo da verovanje u „ravnu Zemlju“ privlači pažnju. Ova ideja gotovo da nije ni postojala do nedavno. Ipak, ova posebna grana pseudonauke je u prodoru. Važno je istaći da članak Mit o ravnoj Zemlji, objavljen 2013. godine, nije dobio nijedan negativan komentar od onih koji veruju u ravnu Zemlju. Zašto? Zato što nije ni bilo ljudi koji su u to vreme verovali u ravnu Zemlju! Umesto toga, čitaoci su bili zahvalni što su videli da crkva nikad nije propovedala takvu besmislicu. Nekoliko poštenih ateista je čak zapušilo usta nekima iz sopstvenih redova koji su zagovarali lažnu istoriju, koja je okrivila crkvu za učenje o ravnoj Zemlji.1

Ako gotovo niko tada u to nije verovao, zašto neki ljudi u to veruju sada? To uključuje i nekolicinu, koji su komentarisali članak Isaija 40:22 i oblik Zemlje (Isaiah 40:22 and the shape of the earth), koji je objavljen ranije 2016. godine. Najveći uticaj danas imaju snimci koji se dele širom Interneta. Autori tih snimaka su šarlatani, i nažalost, mnoge su prevarili. Još je žalosnije to, što su neki hrišćani uvučeni u prevaru.

Nije naš posao da upozoravamo ljude na svaku pogrešnu ideju koja može da se pojavi, već samo na one ideje koje neposredno ugrožavaju ispravna biblijska učenja. Zbog toga se mi klonimo teorija zavere u vezi sa 11. septembrom 2001. godine, ali se direktno bavimo ljudima koji pokušavaju da tvrde da je sletanje na Mesec bila prevara, i to na našoj stranici Argumenti koje kreacionisti ne bi trebalo da koriste (Arguments Creationists Should Not Use). Zašto? Zato što je prva tema, iako neposredno ima veze sa fizikom, previše zapetljana u zavereničko blebetanje. Druga tema se, međutim, tiče toga kako vidimo svet, kako funkcioniše svemir, kako deluje nauka, i kako možemo da znamo šta je tačno, a šta nije.

Iako smo nekoliko puta razmatrali pitanje mita o ravnoj Zemlji i iako smo izložili biblijske i naučne dokaze protiv njega, ljudi su u poslednje vreme počeli da nam postavljaju pitanja u vezi sa ravnom Zemljom (ili da nas kritikuju zbog našeg čvrstog stava da je Zemlja kugla). Naš jedini zaključak je da Internet umnožava ljude koji imaju problem sa promišljanjem važnih ideja.

Tokom 2015. godine smo se uhvatili u koštac sa temom geocentrizma i opovrgli tvrdnje geocentrista. Nažalost, moramo da se dotaknemo i pitanja da li je Zemlja ravna.

Zbog toga je nužno da ovaj članak bude veoma temeljan u ukazivanju na to koliko je ravnozemljaštvo u zabludi u mnogo aspekata: biblijskom, istorijskom i naučnom. Međutim, čitalac može da ode direktno na neke od glavnih tačaka ispod.

Dokazi da je Zemlja sfera2

Možemo da koristimo posmatranje i razum da shvatimo da je Zemlja sfera. To je tako lako. Čak su i antičke civilizacije to razumele. Postoji nekoliko dokaza, koji se, prema našem mišljenju, ne mogu opovrgnuti:

Zemlja i Mesec

6257time-lapse- photos-of-the-moon
Time-lapse fotografije Meseca tokom delimičnog pomračenja Meseca, jasno pokazuju da okruglu senku pravi Zemlja u obliku lopte.

Tokom pomračenja Meseca, na Mesec pada okrugla Zemljina senka. Ovo je bilo poznato još u antičko vreme. Ali, primetićete da se pomračenje Meseca ne događa uvek kada Mesec zauzima isti položaj na nebu. Da je Zemlja ravna, Zemljina senka ne bi imala isti oblik kada je Mesec u zenitu i kada je bliže horizontu. Pošto je moguće više puta u toku života posmatrati potpuno i delimično pomračenje Meseca, nijedan posmatrač ne bi zaboravio različite oblike Zemljine senke, čak i u dalekoj prošlosti (ovde se pretpostavlja model ravne Zemlje po kome Sunce i Mesec prolaze ispod Zemlje dok se vraćaju na istok). Takođe, ako Sunce i Mesec kruže iznad Zemlje, kao u nekim savremenim modelima ravne Zemlje, kako bi Zemlja ikada mogla da se nađe između njih da napravi senku?

Mesečeve mene takođe predstavljaju dokaz da Mesec orbitira oko kugle. U stvarnosti, u bilo kom delu Mesečevog ciklusa, svi ljudi na Zemlji vide istu menu, i Mesec uvek ima približno istu veličinu. Ovo ima smisla ako Mesec orbitira oko kugle na rastojanju koje je mnogo veće od prečnika Zemlje. Ako bi Mesec i Sunce stalno kružili iznad ravne Zemlje, što je savremeni ravnozemljaški scenario, oni bi značajno menjali veličinu, a ljudi u različitim oblastima bi videli različite Mesečeve mene. Neko ko gleda prema Mesecu bi video različit prizor u odnosu na nekoga ko gleda sa drugog kraja Zemlje.

Umesto toga, jedna osoba kroz teleskopom može da posmatra kako senka lagano prelazi preko površine Meseca, dok druga osoba, na drugoj strani Zemlje, može da preuzme posmatranje prelaska senke kada Mesec zađe iza horizonta prve osobe. Ljudske oči su svuda po svetu, i napredovanje Meseca (i Sunca) predstavlja neprekidan tok.

Takođe, posmatranjem senke, koja prelazi preko kratera i ravnica na Mesecu, postaje jasno da je Mesec sfera. Faze mladog Meseca i nakon prve četvrti, koje imaju zakrivljene ivice, moguće su samo na Mesecu koji ima oblik sfere, a ne diska.

S druge strane, možemo da vidimo kako se Sunčeve pege pomeraju na površini Sunca baš onako kako bi se pomerale preko sferične površine. Postoji i pojava zvana zatamnjenje ruba diska kada Sunce (i druge zvezde) izgledaju kao da su tamnije i crvenije od centra prema rubovima, što dokazuje da Sunce ima oblik sfere, a ne ravnog diska.

Imamo veliki broj dokaza da i druga tela u našem solarnom sistemu imaju oblik sfere. Takođe, imamo veliki broj dokaza i da je Zemlja sfera.

Zapazite i ovo: kada bi Mesec i Sunce bili ravni diskovi, njihov prividni oblik bi postajao sve više nalik elipsi kako se spuštaju na nebu. Činjenica da pun Mesec i Sunce uvek izgledaju kao krugovi iz bilo kog ugla pokazuje da oni imaju oblik sfere, a ne diska.

Stvari nestaju iza horizonta

Ljudi su često beležili da se kod brodova, koji dolaze iza horizonta, prvo pojavljuju jedra. Najviši delovi broda se vide, dok su niži delovi još uvek zaklonjeni ispupčenjem Zemlje. Veoma je dobro poznato da postoji stari pomorski izraz za to: „trup dole“. Moreplovci su čak mogli sa svoje visine grubo da procene koliko daleko se nalazi drugi brod. Takođe, posmatrači na većoj visini su mogli da vide dalje, odakle proističe prednost „svračijeg gnezda“ (za proračune, pogledati uokvireni tekst ispod).

To je još u Srednjem veku objasnio Džon Sakrobosko (John Sacrobosco) (1195-1256) u svojoj knjizi Tractatus de Sphaera (Traktat o sferi, tj. o Zemlji):

Voda ima ispupčenje, i ono je oblo, kao što se vidi iz sledećeg: Neka se na obali mora postavi signal, i neka brod isplovi iz luke dovoljno daleko da osoba, koja stoji u podnožju jarbola, više ne može da vidi signal. Ako se brod zaustavi, ista osoba će jasno da vidi signal ako se popne na vrh jarbola. Ipak, trebalo bi da osoba u podnožju jarbola bolje vidi signal nego osoba na vrhu jarbola, kao što pokazuje crtež sa pravim linijama, koje idu od obe osobe do signala. Za ovu stvar ne postoji drugo objašnjenje, nego da je voda ispupčena (Tractatus 1:11).

Ravnozemljaši često pokazuju fotografije stvari koje se vide iako se nalaze toliko daleko da bi trebalo da budu ispod horizonta. Međutim, to je gotovo uvek iznad vode, koja u retkim prilikama (obično u proleće) može da proizvede temperaturnu inverziju, tj. da hladan vazduh bude ispod toplog. To zauzvrat dovodi do prelamanja, savijanja svetlosti oko zakrivljenja, tako da vidimo stvari koje inače ne bismo mogli, i to se naziva gornji miraž. Ovo je prilično neuobičajeno, i fotografije iste oblasti u najvećem broju slučajeva neće pokazati miraž, čak i po najvedrijem danu. Takođe, miraži mogu da se smanje kada su objekat i posmatrač na visini od nekoliko metara, tako da linija vida ne obuhvata sloj sa temperaturnom inverzijom.

Veoma je važno to da snimci, nasuprot nepomičnim fotografijama, pokazuju da se slika brzo menja (objekti kao da svetlucaju, izvrću se, udvostručuju, utrostručuju itd.) zbog kretanja vazduha, kao što bismo i očekivali kod miraža. Pitamo se zašto ravnozemljaši gotovo nikada ne pokazuju snimak ovih karakteristika koje se pojavljuju ispod horizonta.

Takođe se pitamo zašto ne beleže vreme prolaska Sunca, zato što kada ono izlazi i zalazi, mi ga zapravo ne vidimo na onom mestu na kome ga očekujemo. Zbog atmosferskog prelamanja ono „izlazi“ malo ranije i „zalazi“ malo kasnije nego što bismo očekivali U suštini, svaki zalazak Sunca predstavlja miraž!

toronto
Pogled prema Torontu od Olkota (Olcott) u državi Njujork, sa udaljenosti od 63 kilometra (39 milja) preko jezera Ontario. Vide se samo ⅔ Kule CN. Međutim, oko ⅓ kule, kao i značajno niže zgrade pored kule, zaklonjene su zakrivljenjem Zemlje. Danas, kada imamo dobre teleskope, to možemo još jasnije da vidimo. Ako uvećamo brod koji je do pola nestao iza horizonta, ne možemo da vidimo veći deo broda, već možemo da vidimo samo veću sliku onoga što smo videli golim okom. Takođe, kada gledamo preko čistine, možemo da vidimo gornje delove visokih zgrada, čije su osnove ispod horizonta (iznad). Da je Zemlja ravna, osnove zgrada bi se videle kao što se vide i njihovi vrhovi.

Izvor: Jeff Conrad, Wikipedia.Geometric-distance-horizon

Rastojanje do horizonta sa različitih visina

Rastojanje do horizonta (d) od posmatrača na visini iznad nivoa mora (h) na sferi poluprečnika R, može da se izračuna pomoću Pitagorine teoreme. Formula glasi √(h(2R+h)). Pošto je visina većine posmatrača neuporedivo manja od prosečnog poluprečnika Zemlje koji iznosi 6.371 kilometar, ova formula praktično postaje √(2Rh). To znači da je rastojanje do horizonta srazmerno kvadratnom korenu visine posmatrača, na primer: posmatrač u svračijem gnezdu čije se oči nalaze 8 metara iznad nivoa mora može da vidi dva puta dalje nego posmatrač koji se nalazi na palubi na 2 metra iznad nivoa mora. Konkretno, ako je rastojanje do horizonta u kilometrima, a visina posmatrača u metrima, onda se rastojanje računa po formuli d≅3.57√h. Za rastojanje u miljama, i visinu u stopama, ova formula glasi d≅1.22√h. (Postoji čak i internet stranica Distance to the Horizon Calculator, koja koristi oba merna sistema.)

Tačno je i obratno: ako plovite na niskoj jahti sa očima u nivou mora, po vedrom danu možete da vidite vrh brda visokog 100 metara sa rastojanja od 35,7 kilometara. Međutim, nasipe visoke samo 1 metar ne biste mogli da vidite dok se ne primaknete 10 puta bliže, tj. na rastojanje od 3,57 kilometara.

Da biste izračunali rastojanje (D) na kome posmatrač sa visine h1 može da vidi objekat na visini h2, rastojanju od hipotetičkog posmatrača na tački h2 do horizonta dodajte rastojanje od tačke h1 do horizonta. Dakle, formula i za metre i kilometre je D≅3.57(√h1 +√h2). Na primer, posmatrač na 9 metara visine može da vidi toranj visok 100 metara sa rastojanja, koje prema formuli 3,57(3+10) kilometara, iznosi 46,41 kilometara.

Zapazite i to, da pošto je rastojanje do horizonta srazmerno kvadratnom korenu visine, visina za koju površina propada zbog zakrivljenja Zemlje (c) je srazmerna kvadratu rastojanja. Formula za to je c≅(d/3.57)² za kilometre i metre, i c≅(d/1.22)² za milje i stope (pri čemu se primenjuje pravilo da je c≅⅔d²). Na primer, mnogi su ispravno čuli da se Zemlja zakrivljuje 8 inča (20 centimetara) (⅔ stope) na 1 milju (1,6 kilometara). Ali, da bi zakrivljenje iznosilo 6 stopa (oko 2 metra), tj. 72 inča (oko 180 centimetara), što je 9 puta više, to ne zahteva 9 puta veće rastojanje, nego samo 3 (√9) puta veće.

Postoji mnogo više dokaza koji se mogu posmatrati, a koji pokazuju zakrivljenost Zemlje. Ako neka osoba stoji na obali mora, može da primeti da duž obale postoje tačke koje nisu vidljive. Ali, kada ta osoba hoda duž obale prema ivici onoga što je mogla da vidi sa početne tačke, ispred nje se pojavljuju stvari koje nisu bile vidljive, a iza nje nestaju one stvari koje su nekada bile vidljive. Najjednostavnije objašnjenje za ovu pojavu je zakrivljenost Zemlje. Ovo možete i sami da probate. Vozite duž obale po vedrom danu i fotografišite šta ste videli na različitim tačkama duž puta.

123rf.comsun-set

Izlazak i zalazak Sunca

Osim toga, Sunce izlazi svakog jutra i zalazi svake večeri. Jasno možemo da vidimo disk koji se pojavljuje i nestaje deo po deo. Sunčev prividni prečnik ostaje gotovo isti, kao i Mesečev – ono se ne smanjuje u prečniku, što bi se dogodilo kada bi se udaljavalo. To se posebno odnosi na savremeni model ravne Zemlje u kome Sunce kruži iznad Zemlje u ravni koja je paralelna sa Zemljinim diskom. Koristeći jednostavnu trigonometriju, došli bismo do rezultata da je prividna veličina Sunca srazmerna sinusu njegovog ugla u odnosu na horizont. Tako bi ono izgledalo kao da je 2 puta manje na 30 stepeni (sin30°=½) nego kada je direktno iznad horizonta (sin90°=1), a kada je direktno iznad posmatrača izgledalo bi kao je da je 6 puta veće nego što izgleda na 10 stepeni (sin10°=0,173).

Zapazite i ovo:, ako ravnozemljaš tvrdi da doslovno tumači Bibliju, onda Sunce koje se stalno nalazi iznad nas protivreči biblijskim stihovima o izlasku i zalasku Sunca, npr: Propovednik 1:5 i Psalmi 113:3. Oni su u saglasnosti sa kuglom koja se okreće, jer koriste Zemlju kao referentni sistem (pogledati Fenomenološki jezik Biblije), a ne sa novim modelom ravne Zemlje.

Relativne veličine i udaljenosti Sunca i Meseca

Izvor: Andonee, Wikipedia.Aristarchus-half-lit-moon

Štaviše, savremeni modeli ravne Zemlje iznose apsurdne tvrdnje da je Sunce značajno manje od Zemlje, iako je u stvarnosti Sunce mnogo veće. U stvari, još je u 15. veku kardinal Nikola Kuzanski (1401–1464), na osnovu senki pomračenja, ispravno zaključio da je Zemlja manja od Sunca, a veća od Meseca. A, daleko od toga da je on bio prvi koji je to zaključio.3

Redosled veličina je bio poznat najkasnije u vreme Aristarha sa Samosa (oko 310–230. pre Hrista), koji je napisao O veličinama i udaljenostima (Sunca i Meseca). Pre njega, Pitagora sa Samosa (oko 570–495. pre Hrista) i Platon (427–347. pre Hrista) su učili o tome da Zemlja ima oblik kugle, a Platonov najbolji učenik, Aristotel (384–322. pre Hrista) je izneo razloge za to. Eratostenu (276–194. pre Hrista) je ostalo da izmeri obim Zemlje, ali Aristarh je znao da ona mora da bude velika. Dakle, kako je on izračunao relativne veličine?

Prvo, na osnovu posmatranja, on je znao da Sunce i Mesec imaju istu ugaonu veličinu na nebu (oko 31 lučni minut, što je oko pola stepena), što znači da su njihove relativne veličine srazmerne njihovim relativnim udaljenostima (koristeći sličnost trouglova). Drugo, Mesec zaklanja Sunce tokom pomračenja Sunca, što znači da Mesec mora da bude bliži, i prema tome manji. Treće, koliko puta manji? On je koristio ono što se danas naziva trigonometrijom (pogledati grafikon): tokom prve ili treće četvrtine Mesečevog ciklusa, kada on izgleda kao pola Meseca (tj. kao pola kruga), ugao Zemlja-Sunce-Mesec mora da bude 90 stepeni. Iz toga sledi da odnos rastojanja Zemlja-Mesec (L) prema rastojanju Zemlja-Sunce (S) iznosi kosinus ugla Mesec-Zemlja-Sunce (φ). Aristarh je izmerio da ovaj ugao iznosi 87 stepeni, a kosinus od 87 iznosi 1/19. Prema tome, kako je on mislio, Sunce je 19 puta dalje i 19 puta veće od Meseca. U stvari, nije bilo tako lako da se bude tako precizan, zato što je bilo teško meriti od centra Sunca i Meseca, i znati gde se Mesec tačno nalazi tokom četvrtine. Danas znamo da ugao Mesec-Zemlja-Sunce iznosi 89 stepeni, 51 minut i 10 sekundi, što znači da je Sunce zapravo 389 puta udaljenije, a precizna merenja pokazuju da je Sunce u prečniku 403 puta veće od Meseca.

Analizirajući geometriju pomračenja Meseca, Aristarh je mogao da obezbedi grubu procenu rastojanja u odnosu na poluprečnik Zemlje. I, pošto je bilo jasno da je Sunce bilo najveće od svih, Aristarh je mislio da je ono centar sistema. Mnogi astronomi posle njega su se složili u vezi sa relativnim veličinama, ali je bilo potrebno gotovo dva milenijuma da se astronomi slože sa njegovim zaključkom.

Takođe, koliko je ljudi videlo da Sunčeva svetlost obasjava visoke planine neposredno pre izlaska ili neposredno nakon zalaska Sunca? Ovo je moguće samo ako zakrivljenje Zemlje ne blokira svetlosne zrake na putu od Sunca do planine, dok istovremeno zaklanja pogled na Sunce iz podnožja.

Postoji pojava pod nazivom noktilucentni oblaci tj. noćni svetleći oblaci, što podrazumeva da su neki oblaci osvetljeni tokom noći. Takvi oblaci gotovo da ne mogu da se vide tokom dana, pošto se nalaze na velikoj visini (više od 80 kilometara), i pošto se sastoje od sićušnih kristala leda. Međutim, oni mogu da se vide tokom noći kada je nebo tamno. Ova pojava se lako objašnjava time što se Sunčevi zraci, koji su u tom trenutku ispod horizonta, odbijaju od leda u oblacima, dok su oblaci na manjim visinama zaklonjeni od Sunca zakrivljenjem Zemlje.

Takođe, bez obzira koliko jak teleskop koristite, noću nikada nećete moći da vidite Sunce. To je zato što ne možete da gledate kroz Zemlju! Bez obzira šta tvrde prevarantski snimci, Sunce ne „funkcioniše kao reflektor“. Sunce je sfera, koja se uvek pojavljuje kao disk, bez obzira iz kog pravca se posmatra.

Besmislena tvrdnja da je Sunce „reflektor“

Flat-Earth-Test-Spotlight-Sun-Equinoxes-Solstices
Iznad: prikazi zamišljene ravne Zemlje sa modelom Sunca kao reflektora—Kliknuti na sliku za uvećanje
1. Za vreme letnje dugodnevice na severnoj hemisferi, svuda unutar Arktičkog kruga (što je označeno isprekidanom linijom) obdanica traje 24 sata. Crvena tačka označava približno mesto Severnog pola. Antarktik se gotovo u celosti nalazi unutar Antarktičkog kruga (označenog tačkastom linijom) i uopšte ne prima Sunčevu svetlost.
2. Dva puta godišnje tokom ravnodnevice, tačno jedna polovina Zemlje je osveljena tokom obdanice. Okruglo Sunce koje funkcioniše kao „reflektor“ to nikada ne bi moglo da uradi. Međutim, veoma udaljeno i veliko Sunce bi moglo da stalno osvetljava jednu polovinu kugle.
3. Za vreme zimske kratkodnevice na severnoj hemisferi, ništa unutar Arktičkog kruga nije osvetljeno, dok je Antarktik osvetljen 24 sata. To znači da je ceo kontinent istovremeno osvetljen.
4. Zemlja je zaista sfera, koju osvetljava veoma veliko i veoma udaljeno Sunce. Osa rotacije Zemlje je takođe nagnuta u odnosu na Sunce. Donji grafikon pokazuje kako nagib ose objašnjava postojanje severnog i južnog povratnika (Rak i Jednorog), kao i Arktički i Antarktički krug. Ove jednostavne činjenice objašnjavaju sve bitne pojedinosti u vezi sa godišnjim dobima i Sunčevom svetlošću, stvaraju samoodrživ obrazac i rugaju se ravnozemljaškom verovanju.

U pokušaju da izbegnu ozbiljne probleme sa vremenskim zonama (pogledati ispod), uobičajena ideja „savremenih“ ravnozemljaša glasi da Sunce funkcioniše kao reflektor, koji pluta nekoliko hiljada kilometara iznad Zemlje i osvetljava ograničenu površinu.

Povrh toga, svako, ko je ikada noću video kako baterijska lampa/baklja radi, zna da može da je vidi sa strane. Ali, čak i da je Sunčeva svetlost bila savršeno ujednačena na početku svog kretanja, čim se sudari sa vazduhom ona počinje da se rasipa (rasipanje svetlosti je bilo deo doktorske disertacije jednog od autora – Džonatana Sarfatija). Ovo je razlog zbog kog je nebo plavo, čak i na onom delu koji je daleko od Sunca. Sve i da je Sunce iznad ravne Zemlje, „ali se ne vidi zato što ono funkcioniše kao reflektor“, veliki deo neba bi i dalje bio plav.

Postoji još jedan težak problem koji oni ne mogu da reše, a on se odnosi na oblik oblasti koje Sunce osvetljava na Zemlji i način na koji se taj oblik menja tokom godišnjih doba. Proverićemo to tako što ćemo da vidimo šta je osvetljeno tokom janaura, juna i marta/septembra, tj. tokom kratkodnevice, dugodnevice i dve ravnodnevice. Tokom godine se javljaju dve ravnodnevice, jedna u proleće, jedna u jesen, kada obdanica i noć traju po 12 sati na svim delovima Zemlje. Kako ovo izgleda na ravnoj Zemlji?

Tokom leta na severnoj hemisferi, na Severnom polu obdanica traje 24 sata, što je čuveno „ponoćno sunce“. U stvari, sve što se nalazi unutar Arktičkog kruga je osunčano celog dana tokom letnje dugodnevice – dana u kome Sunce ne zalazi. Istovremeno, Antarktik, u suštini, uopšte ne dobija svetlost, pošto je Sunce ispod horizonta na gotovo 99% kontinenta. Svuda unutar Antarktičkog kruga Sunce ostaje ispod horizonta 24 sata neprekidno bar jednom godišnje, čak i kada je podne. Ako biste oivičili oblast na Zemlji koja bi bila osvetljena u podne, npr. u Africi, Sunce bi izgledalo poput neke figure.

Međutim, tri meseca kasnije, sve je značajno drugačije. Kao što smo rekli iznad, za vreme ravnodnevice, sva mesta na Zemlji su osvetljena po 12 sati, i po 12 sati su u mraku. To nije sporno. Ali, ako pogledate vreme kada Sunce izlazi i zalazi tokom ravnodnevice na različitim mestima, postaje sasvim jasno da okruglo Sunce ne može da izazove potreban efekat na ravnoj Zemlji. Nacrtajte liniju od južnog dela Južne Amerike prema severu. Sunce istovremeno izlazi u Patagoniji (južni deo Južne Amerike), Kolumbiji (severni deo Južne Amerike) i Nunavutu (Arktički krug Severne Amerike), dok u isto vreme zalazi na Bajkalskom jezeru (centralna Azija) i Noksovoj obali (Knox Coast) na Antarktiku.

Izvor: Przemyslaw Idzkiewicz, Wikipedia.Earth-lighting-summer- solstice_EN
Sunce osvetljava Zemlju za vreme letnje dugodnevice. Nagib Zemljine ose objašnjava zašto se povratnici (Rak i Jednorog), kao i Arktički i Antarktički krug, nalaze na geografskim širinama na kojima jesu.

Kako okrugli reflektor može da napravi ovakvu pravu liniju na ravnoj Zemlji? „Snop“ Sunčeve svetlosti bi trebalo da bude okrugao, ali umesto toga on potpuno osvetljava polovinu karte ravne Zemlje sa savršeno pravom linijom između svetlosti i tame. Zašto se u Kolumbiji najpre ne vidi ivica Sunčevog kruga, i zašto u njoj obdanica ne traje duže, pošto Sunce prolazi direktno iznad nje? Odgovori na to pitanje su jednostavni: Zemlja je zaista kugla, a Sunce je zaista veoma veliko i veoma udaljeno.

Tri meseca kasnije, situacija je potpuno nemoguća za Sunce kao okrugli „reflektor“. Tokom zimske kratkodnevice na severnoj hemisferi, ništa u okviru Arktičkog kruga ne dobija svetlost najmanje 24 sata neprekidno. Ali, u isto vreme, Sunce ne zalazi na Antarktiku – sada je red da na Antarktiku bude ponoćno Sunce. Kada bi se prikazalo koje su oblasti na Zemlji osvetljene, to bi izgledalo poput neke figure. Ne samo da se približno kružna oblast, koja postoji tokom zimske kratkodnevice, tokom ravnodnevice preoblikovala u oblik polovine lubenice, već nastavlja da se menja sve dok osvetljene oblasti ne obmotaju celu Zemlju i preklope se na Antarktiku.

Sunce kao „reflektor“? Ne! Zemlja u obliku sfere? Da!

Problemi paralakse

trigonometry
(slika levo) Korišćenjem jednostavne trigonometrije, može da se utvrdi udaljenost nekog tela, merenjem ugla prema tom telu sa različitih mesta na Zemlji. Kada su poznati uglovi A i B i dužina d, postoji više načina da se izračuna udaljenost tela (D). Ako jedan od uglova iznosi 90 stepeni, problem je mnogo lakši. Tako je Eratosten (276-194 pre Hrista) izračunao obim Zemlje. Ovakvo merenje paralakse može da se primeni pri proceni udaljenosti Meseca, ali Sunce je tako daleko da ugao za oba posmatrača, u suštini, iznosi 90 stepeni.
(slika desno) Model ravne Zemlje zapada u nerešive matematičke probleme, i suprotstavlja se očiglednim dokazima u pokušaju merenja udaljenosti korišćenjem paralakse. Tela, koja posmatračima na ekvatoru izgledaju kao da su u zenitu, izgledaju kao da leže na tlu onim posmatračima koji se nalaze daleko na severu i jugu, što nije moguće. Ovo takođe može da se primeni i za pravac istok-zapad.


Jedan od najgorih aspekata ravnozemljaških tvrdnji je to što morate da odbacite jednostavnu trigonometriju da biste u njih verovali. Evo zašto. Ako dve osobe stoje na različitim mestima na Zemlji, pri čemu se zna rastojanje između njih, i istovremeno mere ugao do Sunca (od zamišljene linije koja prolazi kroz Zemlju), dobijaju približno isti rezultat. Zašto? Zato što je Sunce toliko daleko da paralaksa gotovo i ne postoji. Ona iznosi nešto više od 8 ugaonih sekundi (0,000407 stepeni).

Šta bi se dogodilo kada bi dve osobe ovo probale da urade na ravnoj Zemlji? Na primer, jedna osoba meri ugao do Sunca tokom njegovog izlaska. U isto vreme, druga osoba, na drugom kraju sveta meri ugao tokom zalaska Sunca. Obe osobe dobijaju ugao koji iznosi nula. To bi praktično značilo da Sunce leži na Zemlji! U pravcu sever-jug, zvezde koje su noću iznad posmatrača na ekvatoru, za posmatrača na Severnom polu bi izgledale kao da leže na tlu, i obrnuto. Ipak, oba posmatrača će tvrditi da su te zvezde daleko iznad njihovih glava.

Zbog gotovo bezlične površine Sunca, dvojici posmatrača, koji se nalaze na različitim mestima, teško je da izaberu istu tačku na Suncu koju bi posmatrali (a da ta tačka odstupa manje od 4/10.000 delova stepena kod oba posmatrača. Morali smo da čekamo do 18. veka da precizno odredimo udaljenost Sunca, i to tek nakon višestrukih merenja paralakse tokom prolaska Venere pored Sunca 1761. godine (pisali smo o tome u članku protiv geocentrizma). Višestruka merenja su izvršena dok je Venera prolazila preko površine Sunca, ali su merenja morala da budu precizno usaglašena da bi bila korisna. To se i desilo, a dobijeni rezultat merenja udaljenosti Sunca (153 miliona kilometara) je imao tačnost od preko 97% (rezultat savremenih merenja iznosi 149,6 miliona kilometara). Stvarna izmerena udaljenost do Sunca je prevelika za modele ravne Zemlje. Zbog toga, ravnozemljaši moraju da odbace matematiku, ili da tvrde kako još više ljudi laže.

Paralaksu možete da koristite da izmerite rastojanje do Meseca. Hiparh iz Nikeje je to učinio u 2. veku pre Hrista (tako da možete i vi). Pogrešio je za manje od 10% i morao je da pretpostavi da je Zemlja sfera da bi izvršio izračunavanja. Danas, mi znamo da je Mesec udaljen 384.400 kilometara. To nije sporno. Ili je i trigonometrija laž. Kao i Sunce, i Mesec je predaleko za modele ravne Zemlje.

Mesec i Sunce imaju gotovo istu ugaonu veličinu (oko pola stepena), što omogućava potpuno pomračenje Sunca. Iz sličnosti trouglova proističe da Sunce mora da bude onoliko puta veće od Meseca koliko je udaljeno od njega (400 puta). Ravnozemljaši (kao i neki geocentristi) odbacuju jasan trigonometrijski dokaz da su ova tela ogromna, a posebno Sunce.

Vremenske zone

Kada većina ljudi razmišlja o ravnoj Zemlji, misli da Sunce noću prolazi ispod Zemlje. To bi značilo da je cela površina Zemlje osvetljena sve dok Sunce ne zađe, a u svim delovima Zemlje Sunce bi izlazilo i zalazilo u isto vreme. Međutim, mi znamo da se različite geografske dužine nalaze u različitim vremenskim zonama. Džon Sakrobosko je istakao:

Da je Zemlja kugla pokazuje i ovo. Videla i zvezde ne izlaze i ne zalaze u isto vreme za sve ljude svuda, već za one na Istoku izlaze i zalaze ranije u odnosu na one na Zapadu. Za ovo ne postoji drugi razlog nego ispupčenje Zemlje. Šta više, nebeske pojave dokazuju da one izlaze ranije za istočnjake nego za zapadnjake. Jedno isto pomračenje Meseca, koje se kod nas pojavljuje u prvom satu noći, na Istoku se pojavljuje oko trećeg sata noći, što dokazuje da je kod njih ranije zašlo Sunce i da je ranije pala noć, a za to je uzrok ispupčenje Zemlje (Tractatus 1:9).

Setite se, on to piše u 13. veku!

Danas, kada možemo da uspostavimo veze širom sveta, ovaj argument je još jači. Mnogi od nas moraju da paze kada zovu nekoga u drugoj zemlji, jer možemo da ga uhvatimo u sred noći, a taj može da se ljuti što smo ga probudili! Takođe, kada tim iz američkog ogranka CMI drži sastanak preko skajpa sa svojim kolegama u Australiji, obično je veče u Americi, a jutro u Australiji (Amerikanci dobro znaju da Australijanci hoće da se sastanak drži u toku normalnog radnog vremena!).

Isus, Stvoritelj, dobro je poznavao ovu pojavu. Govoreći o svom drugom dolasku, koji će se dogoditi u trenutku, On je rekao:

Kažem vam, te noći će dvoje biti u jednom krevetu, jedno će se uzeti, drugo ostaviti. Dve žene će mleti na istom mlinu, jedna će se uzeti, druga ostaviti (Luka 17:35-35).

To znači da će na jednom mestu da bude noć, i ljudi će spavati, dok će na drugom mestu u isto vreme da bude jutro i žene će mleti žito. U paralelnom stihu u Mateju 24:40, govori se o drugoj vremenskoj zoni, u kojoj je dan prilično odmakao: „Dvojica će biti u polju, jedan će se uzeti, a drugi ostaviti.“;4

Različite vremenske zone su jasan dokaz da je Zemlja zakrivljena, bar u pravcu istok-zapad. Ali, Zemlja nije bure. Postoji izobilje jasnih dokaza da je Zemlja zakrivljena i u pravcu sever-jug.

Različite zvezde

Astronomska pojava, koju posetioci sa severa naročito vole da vide na južnoj hemisferi, je Južni krst. Ovo sazvežđe se ne nalazi sasvim na južnom nebeskom polu, ali gotovo nigde na severnoj hemisferi ne može da se vidi. Ljudi u Evropi i Severnoj Americi ne mogu da ga vide, bez obzira koliko moćan teleskop imaju. Ovo sazvežđe je oslikano na zastavama dve države u kojima CMI ima ogranke, a to su Australija i Novi Zeland. Na zastavi Brazila oslikani su Južni krst i još neke zvezde koje mogu da se vide samo sa južne hemisfere.

Ali, za utehu, severnjaci mogu da vide zvezdu Severnjaču. Ljudi na južnoj hemisferi ne mogu da je vide, čak i pomoću najboljeg teleskopa, i bez obzira koliko daleko gledaju ka severu. To se čak odnosi i na države koje se nalaze u istoj vremenskoj zoni. Na primer, Južna Afrika i Nemačka se nalaze u istoj vremenskoj zoni. Južnoafrikanci noću mogu da vide Južni krst, dok u isto vreme Nemci vide Severnjaču.

Ovo su znali i u stara vremena, iako nisu otišli toliko daleko na jug kao mnogi ljudi danas, npr. Džon Sakrobosko:

Da Zemlja, takođe, ima ispupčenje od severa prema jugu i obratno, pokazuje sledeće: Za one koji žive prema severu, neke zvezde su uvek vidljive, konkretno one blizu Severnog pola, dok su druge, koje su bliže Južnom polu, uvek za njih skrivene. Prema tome, ako neko ide od severa prema jugu, on bi mogao da ode tako daleko da zvezde, koje je prethodno uvek mogao da vidi, sada počinju da zalaze. I, što dalje ide prema jugu, to se zvezde više pomeraju prema svom zalasku.

Opet, isti taj čovek bi sada mogao da vidi zvezde koje su prethodno uvek bile skrivene od njega. Obratno bi moglo da se desi bilo kome ko bi išao od juga prema severu. Uzrok ovoga je jednostavan, ispupčenje Zemlje. Opet, kada bi Zemlja bila ravna od istoka prema zapadu, zvezde bi izlazile u isto vreme za zapadnjake kao i za istočnjake, što se ne dešava. Takođe, kada bi Zemlja bila ravna od severa prema jugu, zvezde koje su nekome uvek bile vidljive, bile bi vidljive i dalje gde god da ode, što se ne dešava. Ali, ona ljudima izgleda ravna zato što je tako obimna (Tractatus 1:10).

S druge strane, iako je Novi Zeland u vremenskoj zoni gotovo nasuprot Južnoj Africi, tako da dok je dan u Južnoj Africi, na Novom Zelandu je noć, tamo mogu da se vide ista sazvežđa svake noći. U modelu ravne Zemlje, Novi Zeland i Južna Afrika su na gotovo dijametralno suprotnim stranama, tako da bi iznad njih trebalo da se nalaze različita sazvežđa.

Kada zaposleni u američkom ogranku CMI u Atlanti posete svoje kolege u Brizbejnu, u Australiji,5 i obrnuto, i posmatraju zvezde, moraju da se nagnu unazad da bi im one izgledale onako kako su navikli. Atlanta je približno podjednako udaljena od ekvatora ka severu (33,7 stepeni) kao i Brizbejn ka jugu (27,4 stepeni). Zbog zakrivljenja Zemlje, ako ste navikli da vidite Mesec, planete i zvezde na jedan način, sve će vam izgledati naopako na drugoj hemisferi. Zašto? Zato što kada pogledate „pravo gore“ na različitim mestima ćete videti različite delove neba.

Dobro poznati primer je sazvežđe Oriona (Lovca). Na južnoj hemisferi, Orion izgleda kao da stoji na svojoj glavi, tako da se njegovo „rame“ (zvezda Betelgez) nalazi dole, a zvezda Rigel, koja je na dnu njegove tunike, nalazi se „gore“ i to je prva sjajna zvezda koja se pojavljuje kada ovo sazvežđe izlazi na nebu. Takođe, u izvornom sazvežđu, onako kako su ga videli antički Grci na severnoj hemisferi, zvezde su oslikavale Oriona koji drži svoje koplje iznad glave, ali na južnoj hemisferi, koplje izgleda kao da kopa nešto.

Sunce, Mesec i planete se kreću linijom koja se naziva ekliptika. Ali, ekliptika ide prema jugu na jednoj geografskoj širini na severnoj hemisferi, a prema severu na istoj geografskoj širini na južnoj hemisferi. Zašto? Zato što je Zemlja sfera! Još jedan neugodan aspekt života na sferi je to da se Sunce nakon izlaska na severnoj hemisferi pomera dijagonalno udesno, dok se na južnoj hemisferi pomera dijagonalno ulevo.

Zvezde oko nebeskih polova kruže u suprotnim smerovima

Druga ilustracija ove pojave je korišćenje time-lapse fotografija, pri čemu se vidi da zvezde na severnoj hemisferi kruže suprotno od smera kazaljke na satu oko Severnjače (ili preciznije, oko severnog nebeskog pola). Na južnoj hemisferi izgleda kao da zvezde kruže u smeru kazaljke na satu oko južnog nebeskog pola. Videti time-lapse snimke ispod (levo: severna hemisfera; desno: južna hemisfera).

Kad već govorimo o kruženju, tropski cikloni ili uragani duvaju suprotno od smera kazaljke na satu na severnoj hemisferi, a u smeru kazaljke na satu na južnoj hemisferi, zbog Koriolisovog efekta na sferi. Oni bi kružili u istom smeru kada bi Zemlja bila disk koji se okreće.

Različita brzina zvezda na nebesima

Sa naše tačke gledišta, gledajući sa Zemlje, naredne tri tačke nisu sporne:

  1. Severnjača se ne pomera. Ona je preblizu onoga što nazivamo Severnim nebeskim polom [izuzimamo „precesiju ravnodnevica“ (precesiju ose) koji ima teoretski period od oko 25.000 godina].

  2. Što idete dalje od Severnog nebeskog pola, to zvezde moraju vizuelno da putuju duže svakog dana da bi se vratile na mesto odakle su krenule. Zvezde koje su blizu Severnjače prave male krugove. Zvezde koje su udaljenije prave veće krugove.

  3. Ovakav trend se nastavlja sve dok ne dosegnete zvezde koje kruže iznad nebeskog ekvatora, što je tačka na kojoj se teorije ravne Zemlje i sferične Zemlje razilaze.

Ovde definišemo nebeski ekvator kao zamišljenu liniju na nebu u pravcu istok-zapad koja se nalazi iznad nekoga na 0 stepeni geografske širine. Ravnozemljaši ne veruju da ona zaista postoji, ali ova definicija može da se primeni na obe strane (prema kuglaškom stanovištu ona je velika kružnica „nebeske sfere“ u istoj ravni sa ekvatorom).

Dosadašnja rasprava bi mogla da izgleda nepravedno prema ravnozemljašima sa južne hemisfere, tako da, ako hoćete, samo obrnite argument. Ovo postavlja jedan zanimljiv test. Ako je Zemlja ravna i ako zvezde kruže oko Zemlje po nebeskom svodu u obliku kupole, prividna brzina zvezda bi trebalo da se povećava dok ne dođete do ivice, što je, pretpostavljamo, iza navodnog „antarktičkog ledenog zida“. Kao deca na vrtešci, zvezde blizu centra rotacije prelaze manja rastojanja po punom krugu nego zvezde na ivici.

Međutim, ako je Zemlja sfera koja se okreće, brzina zvezda će početi da opada nakon nebeskog ekvatora sve dok zvezde ne prestanu da se kreću na onome što nazivamo Južnim nebeskim polom.

Sa Severnog i Južnog pola ne možete, ali sa bilo koje druge tačke na obe hemisfere možete da vidite zvezde sa druge strane nebeskog ekvatora. Američki ogranak CMI ima kancelariju u Atlanti, u Džordžiji, na 33,7 stepeni severne geografske širine. Mi možemo da vidimo mnogo zvezda sa druge strane nebeskog ekvatora. U stvari, zvezde koje vidimo su uprave one koje bismo i očekivali da vidimo sa naše geografske širine na sferičnoj Zemlji. Severnjača je takođe pod tačnim uglom iznad horizonta, imajući u vidu naše mesto na sferičnoj Zemlji. Ali, za sada možemo ove dve tačke da ostavimo po strani i da se fokusiramo samo na prividnu brzinu zvezda na noćnom nebu. Ako je Zemlja sfera, Zvezde koje prelaze nebeski ekvator (a, možemo potpuno da vidimo ⅔ tih zvezda!) bi trebalo da se kreću sporije po nebu, i prividna brzina bi trebalo da se smanjuje kako gledamo bliže horizontu.

CMI takođe ima i kancelariju u Brizbejnu, u Australiji, na 27,5 stepeni južne geografske širine, što znači da oni mogu da vide više zvezda sa severne hemisfere nego što mi u Atlanti možemo da vidimo zvezda sa južne hemisfere. Takođe, imamo kancelariju u Oklendu, na Novom Zelandu, na 36,8 stepeni, koja gotovo da predstavlja sliku u ogledalu u odnosu na kancelariju u Atlanti. Ako Južni nebeski pol postoji, naši zaposleni u Brizbejnu i Oklendu bi trebalo da ga vide, a za naše zaposlene u Brizbejnu on bi trebalo da se nalazi bliže prema južnom horizontu.

CMI takođe ima kancelariju u Singapuru, na 1,4 stepena severne geografske širine. Ove je pravo mesto za ovaj test. Moraćemo da zanemarimo činjenicu da zvezde NE prate polukružnu putanju po nebu kao što bi trebalo kada bi se nalazile na kupoli i okretale se iznad diska. Umesto toga, u bilo koje doba godine, bilo koja zvezda, koja je na istoku, izlazi uspravno, prolazi iznad nas i opada pravo naniže, prema tački gde ponovo preseca horizont. U stvari, činjenica da zvezde uvek putuju paralelno sa nebeskim ekvatorom direktno opovrgava ravnu Zemlju. Ako ostavimo i ovo po strani, posmatrač na ekvatoru bi trebalo da vidi da se najbrže kreću one zvezde koje prate liniju istok-zapad kada prolaze pravo iznad njega. Ali, ako se nalaze više prema jugu ili više prema severu u odnosu na ekvator, zvezde bi trebalo da se kreću sporije. To se nastavlja do tačke kada drveće, zgrade ili izmaglica na horizontu zaklanja pogled na zvezde.

Pazite, obojica smo proveli vreme na ekvatoru (Dž. Sarfati u Singapuru, a R. Karter u Ekvadoru), na južnoj hemisferi (Australija i Novi Zeland), i na severnoj hemisferi (Evropa, Severna Amerika i Azija). Ravnozemljaši sa ograničenim geografskim iskustvom, čuvajte se!

Dakle, koji model, prema vašem mišljenju, odgovara onome što vidimo?

  1. Zvezde koje „prelaze“ ekvator zaista prave manje krugove. To možete sami da vidite bez obzira gde živite. Mi smo to videli svojim očima. A, vi?

  2. Južni nebeski pol zaista postoji, pogledajte snimke ili time-lapse fotografije, ili sami otputujte južno od ekvatora. Mi smo ga videli.

  3. Dodajte i ove činjenice:
    1. Postoje dva nebeska pola, jedan na severu i jedan na jugu.
    2. Visina Severnog i Južnog nebeskog pola se tačno poklapa sa vašom geografskom širinom.
    3. Sazvežđa koja vidite noću na nebu se tačno poklapaju sa vašom geografskom širinom.
    4. Zvezde koje ne možete da vidite nisu predaleko; Zemlja zaklanja pogled na njih.
    5. Zvezde se ne kreću po zakrivljenim putanjama kao što biste očekivali ako bi bile pričvršćene na kupolu koja se okreće.
    6. U stvari, zvezde uvek prate putanju koja je paralelna sa nebeskim ekvatorom.

Zašto su sve ove tačke tačne? Zato što je Zemlja sfera koja se okreće!

Južni pol koji nedostaje

Drugi problem postoji u vezi sa tvrdnjama savremenih ravnozemljaša da je Zemlja okružena ogromnim antarktičkim prstenom, „koji je na jugu“ odakle god da se krene. A, šta da radimo sa polarnom stanicom Amundsen-Skot na Južnom polu? Nju su izgradile SAD, i u njoj je ljudska posada prisutna tokom cele godine. Na ravnoj Zemlji ne postoji Južni pol.

Plovidba oko kugle

Iako je mit da je Kolumbo bio jedini kuglaš u svoje vreme, on je (naravno kao i svako drugi) shvatao da ako plovite dovoljno daleko na zapad, doći ćete na mesto odakle ste krenuli (zaobilazeći kopno na putu). Zapravo, to je bilo dobro poznato bar jedan vek pre njega u romanu Putovanja sera Džona Mandevila (The Travels of Sir John Mandeville). Jedna od priča uključuje takvo putovanje, a autor je očekivao od svojih čitalaca da znaju da je Zemlja sfera.

Često se setim jedne priče, koju sam čuo kada sam bio mali, o bogatašu iz naše zemlje koji je nekada davno otišao da obilazi svet. Prošao je Indiju i mnoga ostrva iza Indije, gde postoji više od pet hiljada ostrva, i putovao je daleko morem i kopnom, opasujući kuglu, da je na kraju našao ostrvo na kome je čuo da se govori njegov jezik… Mnogo se začudio, pošto nije razumeo kako je to moguće. Ali, ja sam nagađao da je on putovao dovoljno daleko preko mora i kopna, obilazeći Zemlju, da je na kraju došao u svoju zemlju, i da je išao još malo dalje, došao bi do svog mesta.

Kasnije, ekspedicije Ferdinanda Magelana6 (1480–1521) i sera Frensisa Drejka (1540–1596) su plovile oko Zemlje, kao što je i brod HMS Beagle sa mladim Čarlsom Darvinom, kao pratiocem kapetana Roberta Ficroja (Robert Fitz Roy) (pobožnog hrišćanina, koji je kasnije postao kreacionista). Danas, naravno, postoje putnički avioni koji to rade. Dva člana odbora američkog ogranka CMI su piloti. Da li i oni lažu kada kažu da su leteli oko Zemlje (da ne govorimo o hiljadama njihovih putnika)?

Astronauti u svemiru

Međunarodna svemirska stanica je do sada obišla oko Zemlje više od 100.000 puta, noseći više od 220 astronauta u proteklih 15 godina. Jedan astronaut, pukovnik Džef Vilijams (Jeff Williams) nedavno se vratio sa svog četvrtog putovanja u svemir. Ne samo da je pukovnik Vilijams postavio rekord u ukupnom broju provedenih dana u svemiru (534 dana), već je on i otvoreni hrišćanin!7 On i drugi astronauti su snimili hiljade fotografija i stotine sati video materijala Zemlje iz svemira, od kojih su mnogi dostupni na Internetu. Možete da ih spojite kako biste dobili snimak cele Zemlje, i jasno je da je ona sfera. Niko od ovih naučnika i astronauta ne laže!

Zemljotresi i seizmički talasi

Izvor: sbesson, Wikipedia.Circular-segment
Tetiva datog ugla je uvek kraća od luka. Ako je poluprečnik R i ugao θ, dužina luka se računa po formuli (θ/180°)πR (ili samo najkraće rastojanje između dve tačke na površini kugle), dok se dužina tetive račune po formuli 2Rsin(θ/2).

Zemljotresi su često veoma moćni događaji, a njihovi talasi mogu da pređu ogromna rastojanja. Geofizičari su mnogo naučili o Zemlji iz takvih seizmičkih talasa, koji se kreću brzinama koje su poznate. Za nas su najvažnije dve glavne kategorije: zapreminski i površinski talasi. Prvi prolaze kroz Zemlju, dok drugi ostaju blizu površine.

Kao što se i očekuje, ako su talasi dovoljno snažni da ih zabeleži seizmograf na velikoj udaljenosti od mesta zemljotresa, zapreminski talas će stići mnogo ranije u odnosu na površinski talas, iako čak i površinski talasi snažnih zemljotresa mogu da obiđu ceo svet nekoliko puta. Razlog za to je jednostavan: zapreminski talasi prelaze kraće rastojanje.

Ali, suština je u ovome: Na kugli, razlika između rastojanja na površini i rastojanja kroz Zemlju se povećava što se tačke više međusobno udaljavaju. To je zato što rastojanje kroz Zemlju predstavlja tetivu kruga, dok površina predstavlja luk (pogledati grafikon). Na ravnoj Zemlji ne bi postojala razlika kod plitkih zemljotresa i gotovo ne bi postojala kod dubokih zemljotresa (rastojanje do detektora može da se tretira kao hipotenuza veoma ravnog pravougaonog (ili pravog) trougla).

Ovo postavlja još jedan test za model ravne Zemlje. U oba modela, kada se detektor nalazi blizu izvora zemljotresa, zapreminski i površinski talasi stižu zajedno. Ako se detektor nalazi daleko, površinski talasi stižu kasnije. Površinski talasi se kreću brzinom koja iznosi 90% brzine zapreminskih talasa, ali ako je Zemlja ravna oni će uvek stizati odmah iza zapreminskih i uvek sa odnosom od 0,9 bez obzira koliko daleko se nalazi detektor. Međutim, ako je Zemlja sfera, zapreminski talasi će stizati srazmerno brže od površinskih kako se povećava rastojanje između zemljotresa i detektora. Najbolji test bi bio kada bi se detektor nalazio na tački antipoda u odnosu na fokus (hipocentar) zemljotresa, zato što bi se zapreminski talasi po definiciji kretali po prečniku Zemlje, dok bi površinski talasi morali da pređu rastojanje koje iznosi π/2 puta iznos prečnika, što je za 57% veće rastojanje.

Izvor: Vanessa Ezekowitz, Wikipedia.Earthquake-wave-shadow-zone
Putanje primarnih i sekundarnih talasa kroz unutrašnjost Zemlje. Zone senki zemljotresa su zone do kojih seizmički talasi ne mogu da dopru. Grafikon pokazuje zone senki za primarne talase. Sekundarni talasi ne prodiru u spoljašnje jezgro, tako da su oni u senci svuda iznad 104 stepena udaljenosti od epicentra.

Seizmolozi beleže zemljotrese po celom svetu od poslednje decenije 19. veka, i naravno, njihovi rezultati su saglasni sa oblikom kugle. Ponovo, ova informacija je bila poznata davno pre osnivanja NASA. Jednostavna je činjenica da zapreminski talasi stižu pre površinskih, i da se ta razlika menja u zavisnosti od udaljenosti od epicentra. To može da bude tačno samo ako su rastojanja srazmerno različita, tj. ako Zemlja nije ravna.

Drugi test uključuje samo površinske talase. Ako imate niz detektora na različitim tačkama na Zemlji, možete da izmerite koliko vremena je potrebno da površinski talasi pređu od jedne tačke do druge. Na ravnozemljaškoj karti, Australija i Južna Amerika se nalaze na suprotnim stranama. Ali, vreme koje je potrebno da površinski talasi putuju između njih je srazmerno mnogo manjem rastojanju. U stvari, ako ukrstite rezultate merenja vremena između hiljada seizmoloških stanica koje se nalaze po celom svetu, nakon što uračunate razna sitna odstupanja, podaci imaju smisla samo kada se projektuju na površinu sfere.

S druge strane, različite vrste zapreminskih talasa mogu čak da nam kažu nešto o unutrašnjosti Zemlje. Primarni (p) talasi (koji se tako nazivaju zato što prvi stižu) su kompresioni ili uzdužni talasi, u osnovi zvučni talasi. Sekundarni (s) talasi su talasi smicanja ili poprečni talasi. Primarni talasi mogu da prolaze i kroz stene i kroz tečnosti, ali sekundarni talasi ne mogu da prođu kroz tečnosti. Seizmolozi su brzo shvatili da postoji „zona senke“ za sekundarne talase – ne možemo da zabeležimo nijedan pomoću seizmometra koji se nalazi na više od 104 stepena od zemljotresa. Zbog toga su zaključili da duboko unutar Zemlje mora da postoji tečno jezgro na oko 2.890 kilometara dubine. A, pošto je Zemlja sfera, jezgro takođe mora da bude sfera sa manjim poluprečnikom (3.480 kilometara) od poluprečnika Zemlje. Zona senke zemljotresa ne može da se objasni na ravnoj Zemlji, čak i sa dubokim tečnim slojem duboko ispod površine. Ova zona senke postoji na određenom rastojanju od zemljotresa (što iznosi oko 12.000 kilometara ili oko 7.200 milja) u svim smerovima, bez obzira na to gde se zemljotres dogodio. To znači da Zemlja ima jednoobrazni oblik bez ivica, tj. oblik sfere.

Takođe, granice između različitih slojeva mogu da uzrokuju delimično odbijanje talasa, a ako talas može da se prenese u sledeći sloj, može da se dogodi prelamanje. Ove vrste talasa se kreću po blagom zakrivljenju, koje je izazvano prelamanjem, pošto Zemlja menja gustinu na različitim dubinama. Iz istog razloga ne možete da čujete mlaz rakete kada ona pređe određeno rastojanje – zvučni talasi se savijaju pošto prolaze kroz površinski sloj vazduha koji se hladi sa povećanjem visine. To znači da, takođe, postoji zona senke i za primarne talase,8 između 104 i 140 stepeni. Međutim, danska naučnica Inge Leman (Inge Lehmann) (1888–1993) je analizirala razorni zemljotres Marčison (Murchison) koji je 1929. godine pogodio Novi Zeland (jačina je iznosila 7,3 stepena Rihterove skale, 17 ljudi je poginulo). Nju je iznenadilo da su primarni talasi bili zabeleženi u zoni senke, tako da je zaključila da mora da postoji čvrsto unutrašnje jezgro od koga se odbijaju. Poluprečnik čvrstog jezgra je očigledno manji od poluprečnika spoljašnjeg jezgra: oko 1.220 kilometara, što je oko 70% Mesečevog poluprečnika.9

Ukratko, seizmolozi širom sveta su odavno pokazali da Zemlja mora da bude sfera – u stvari, sfera postavljena u omotač u obliku sfere, ili sfera unutar sfera. Jednostavno, ne postoji drugi način da podaci imaju smisla.

Proverite sami

Ipak, ne morate nama da verujete. Vi, koji živite uglavnom na severnoj hemisferi, i zavedeni ste snimcima o ravnoj Zemlji, nađite na društvenim mrežama osobe koje tvrde da žive na južnoj hemisferi i zakažite video konferenciju sa njima (koristeći npr. skajp). Pitajte ih koliko je sati, tražite od njih da usmere kameru napolje, pitajte koje zvezde mogu da se vide, pitajte ih gde je Mesec i koja je Mesečeva mena. Ovo je jednostavan eksperiment koji može svako da obavi sa svojim prijateljima na Internetu. Da bi bilo zabavnije, intervjuišite više ljudi sa različitih mesta na svetu istog dana ili noći. Osim ako vas svi oni ne lažu nezavisno jedni od drugih, to će vam pokazati da je Zemlja kugla.

Različite zvezde su jasan dokaz da je Zemlja zakrivljena u pravcu sever-jug. Kada kombinujemo ove dve kategorije, imamo dokaze da je Zemlja zakrivljena i u pravcu istok-zapad i u pravcu sever-jug. Na kom geometrijskom telu je to moguće, i koje telo ostavlja senku u obliku kruga na Mesecu kada se ta senka posmatra sa bilo kog dela Zemlje? Naravno, sfera.

Zašto Zemlja izgleda ravno kada se površno posmatra?

Objašnjenje je jednostavno: ako posmatramo mali deo kružnice, on izgleda kao prava linija. Drugi pravac razmišljanja je sledeći: što je krug veći, to je zakrivljenje manje. Jedna dobro poznata ilustracija dolazi od nesrećnih izletnika koji su izgubili orijentaciju i lutali u jednom krugu. Oni misle da idu pravo napred, ali u stvarnosti oni prave mala skretanja. To malo zakrivljenje se stalno povećava, tako da se na kraju napravi pun krug. Zemlja je ogromna u poređenju sa strukturama koje se na njoj nalaze, tako da je zakrivljenost mala. Ali, ipak postoji!

curvature
Kako krug postaje sve veći, tako njegova ivica sve više postaje prava linija (označeno crnom bojom). Zbog toga horizont izgleda ravan posmatraču koji stoji na površini naše planete. Na isti način, kako sfera postaje sve veća, tako površina sve više postaja ravna. Zbog toga Zemlja izgleda ravna ispod vaših stopa kada stojite na površini koja je u nivou mora. Ipak, ne mora da se gleda predaleko pre nego što počnu da se pojavljuju stvari koje se ne uklapaju u „ravnu“ Zemlju, kao što pokazuju primeri u ovom članku.

Zemlja može da izgleda ravna samo na malim površinama. Možete da napravite dobru kartu jedne oblasti sa površinom od nekoliko kvadratnih kilometara bez bojazni od iskrivljenja na ivicama. Ali, od nastanka kartografije, kartografi se bore sa tim kako da na karti ucrtaju kontinente bez značajnih iskrivljenja kopnene mase koja se nalazi na velikim geografskim širinama, kao što su Grenland i Antarktik.

Takođe, ako odete na neko baš ravno mesto, kao što je npr. Hej (Hay), u Australiji, jedno od najravnijih mesta na Zemlji i okrenete se ukrug, horizont će izgledati gotovo savršeno ravan. Zašto? Zato što stojite na sferi i možete da vidite samo mali deo sfere. Ako uzmete okruglu voćku (npr. pomorandžu) i po tangenti odsečete mali deo ivice, dobićete dobar prikaz onoga što vidite kada stojite na Zemlji – i parče će biti gotovo savršeni krug.

Ko su glavni zagovornici ravne Zemlje?

Kao što smo već istakli, učenje da Zemlja ima oblik kugle je bilo opšteprihvaćeno među svim vodećim crkvenim misliocima tokom istorije. Ravnozemljaše bismo mogli da nabrojimo na prstima jedne ruke, a niko od njih nije bio među istaknutim misliocima. Dakle, ko su savremeni ravnozemljaši? Evo nekoliko primera istaknutih zagovornika ravne Zemlje. Ovaj spisak nije konačan, ali bi trebalo da vam pruži osnovni uvid.

  • Danijel Šenton (Daniel Shenton) je 2004. godine oživeo rad odavno ugašenog Društva ravne Zemlje (Flat Earth Society). Kod jednog evolucioniste čitamo sledeće: „Društvo ravne Zemlje je aktivna organizacija koju trenutno vodi čovek iz Virdžinije po imenu Danijel Šenton. Iako Šenton veruje u evoluciju i globalno zagrevanje, on i stotine, ako ne i hiljade, njegovih pratilaca širom sveta takođe veruju da je Zemlja disk sa koga možete da padnete.“10 Do kraja 2014. godine, njegovo društvo je imalo samo oko 500 članova, ali to je bilo pre nego što je fenomen ravne Zemlje postao popularan na YouTube.

  • Erik Dubej (Eric Dubay) je objavio mnogo snimaka o ravnoj Zemlji. On se na svojoj internet strani predstavlja ovako: „Amerikanac, star 35 godina, živim na Tajlandu gde držim časove joge i ving-čuna.“ Drugi članci na njegovoj internet strani pokazuju da je on fanatični antisemita koji poriče Holokaust, i koji misli da je Hitler bio miroljubivi pozitivac koga su oklevetali (on, takođe, misli da dinosaurusi nisu postojali). Shodno tome, Dubej nije hrišćanin, nego jedan nju ejdž neonacista koji zarađuje prodajući teoriju zavere na internetu. On nije neutralna strana po ovom pitanju.

  • Rob Skiba (Rob Skiba) je još jedan krupan igrač na YouTube. Njegova teologija je problematična. On tvrdi da veruje u Trojstvo, ali kada se dublje istraži, on poriče da je Sveti Duh osoba. To nije ništa novo – to je jeres pneumatomaha (jeres duhoboraca). Skiba smatra jeretičkim hrišćansko, tj. biblijsko učenje o jednom Bogu u tri osobe. On kaže da ste jeretik ako verujete u ono u šta hrišćani veruju već 2.000 godina. To znači da on, po definiciji, nije hrišćanin. Ovakva zloupotreba reči, kada slušalac misli da je govornik rekao jedno, a govornik namerno misli na nešto drugo, predstavlja klasično obeležje kultova. Čuvajte se!

  • Majkl Hejzer (Michael Heiser) je teolog kompromisa između Biblije i evolucije, koji ne veruje da je Zemlja ravna, ali tvrdi da kosmologija Starog zaveta govori o ravnoj Zemlji – on samo misli da je ona pogrešna. On tvrdi da „pošto Biblija nije napisana da bi nam pružila naučne činjenice“ možemo da odbacimo njenu kosmologiju, a da zadržimo veru u „one stvari, u koje Biblija, zaista, traži da verujemo“.11 Nažalost, mnogi od tih argumenata su isti kao oni koje iznose ljudi koji mrze Bibliju, poput ateiste i antikreacioniste Roberta Šejdvelda (Robert Schadewald) (1943–2000), i stoga Hejzer ne veruje da je Biblija nepogrešiva Božja reč (uporedite sa člankom Da li Biblija zaista uči o kosmologiji na tri nivoa? (Does the Bible really teach a three-storey cosmology?)). U tvrdnjama da su pisci Biblije učili da je Zemlja ravna, on pruža podršku onim ljudima koji koriste njegove argumente o hebrejskoj kosmologiji, ali imaju čvršće poglede u vezi sa doktrinom o jasnoći Biblije.

Napominjemo da prethodno rečeno ne predstavlja logičku grešku argumenta iz porekla. Mi ne napadamo čoveka da bismo srušili teoriju. Umesto toga, ukazujemo hrišćanima da nemamo razloga da verujemo ljudima koji poriču autoritet Biblije na koji se navodno i sami pozivaju. Oni nisu ni naši prijatelji, ni saborci. Hrišćani svakako ne bi trebalo da dozvole da nam antihrišćani diktiraju šta Biblija kaže, i trebalo bi da se čuvamo od onih koji nazivaju sebe hrišćanima, a potkopavaju temelje hrišćanske vere. Takođe, ne bi trebalo da dozvolimo da mit o ravnoj Zemlji, koji je proistekao iz ateističkih napada na Bibliju, utiče na naše razumevanje crkvene istorije.

Zašto bismo njima više verovali nego svim onim hrišćanima u crkvenoj istoriji koji su veru zasnivali na Bibliji i koji su potvrđivali da Zemlja ima oblik sfere? Setite se, to su ljudi koji su potvrđivali biblijski kanon, i koji su se borili, i često ginuli, za osnovne doktrine kojima su hrišćani privrženi, i čijim stazama mi danas hodamo.

Ovo je stvar za duboko promišljanje i ohrabrili bismo svakoga ko istražuje ova pitanja da bude veoma pažljiv. Nije uvek lako uočiti grešku, naročito kada je predstavlja vešt prodavac, a u ovom slučaju može se upasti u veoma duboku jamu iz koje se teško izlazi.

Rasprava (glavni problemi sa ravnom Zemljom)

Ako je Zemlja ravna, ne možemo da koristimo fiziku da bismo objasnili kako stvari u vezi sa njom funkcionišu. U suštini, svemir postaje magično mesto na kome se stvari dešavaju na način koji prkosi objašnjenjima. Morali bismo da se vratimo vekovima unazad i odbacimo gotovo sve što smo naučili o fizici. To uključuje i velika otkrića sera Isaka Njutna (koji nam je dao tri zakona kretanja i teoriju gravitacije), Johana Keplera (koji nam je dao tri zakona kretanja planeta), kao i radove i otkrića mnogih drugih naučnika koji veruju Bibliji.

Šta da radimo sa dr Markom Harvudom (Mark Harwood), koji se penzionisao nakon duge karijere u industriji svemirskih istraživanja, i koji se specijalizovao za dizajniranje geostacionarnih satelita? Ovi sateliti izgledaju kao da su nepomični na nebu, ali oni, u stvari, kruže oko Zemlje brzinom od 3 kilometra u sekundi kako bi pratili okretanje Zemlje. Ovaj princip funkcioniše zato što je Zemlja sfera. Da je Zemlja ravna, geostacionarni sateliti bi, ili pali na Zemlju, u slučaju da se ne kreću, ili bi odleteli u svemir, u slučaju da se kreću. A, kako da objasnimo rad dr Džona Harneta (John Hartnett), čiji su kriogenski satovi od safirnih kristala generisali najpreciznije signale na Zemlji, i koji je koristio i GPS satelite i geostacionarne satelite da prenese signale vremena i frekvencije između gradova?

Primetili smo, sa malo ironije, da savremene besmislice o „lažiranju sletanja na Mesec“ idu zajedno sa ravnozemljaštvom (i geocentrizmom, ali to je druga priča). Te 1969. godine, iako je postojala odgovarajuća raketna tehnologija koja je mogla da nas odvede na Mesec, video tehnologija je bila potpuno nesposobna da to lažira.12 Ipak, postoje ljudi koji veruju da je lažiranje nekako uspelo. S druge strane, oni potpuno zanemaruju činjenicu da video tehnologija iz 2016. godine lako može da lažira ravnu Zemlju! Takođe, jedan od glavnih argumenata protiv sletanja na Mesec je to što se Mesec nalazi predaleko (384.399 kilometara) da bi rakete mogle da stignu do njega. Ali, prema savremenim modelima ravne Zemlje, Sunce i Mesec se nalaze na samo oko 4.500 kilomatara udaljenosti od Zemlje, tako da oni ruše sopstveni argument.

Jasno je da Internet radikalizuje ljude. Postalo je veoma lako nekome predstaviti niz stvari koje su očigledno tačne i pomešati sa tim nešto netačno. Polsters (lik iz britanske humorističke serije) je odavno shvatio da ako možete da navedete nekoga da potvrdno odgovori na niz pitanja, najverovatnije će odgovoriti sa „da“ na ono pitanje koje zaista želite da postavite.13 U današnjem svetu je lako pronaći nekoga ko pokušava da odbrani bilo koji stav koji možete da zamislite. Neki od njih izgledaju kao pravi profesionalci, i čak navode zanimljive i često tačne činjenice (pomešane sa zabludama). Ali, ponekad argumenti izgledaju veoma složeno i ne možete u potpunosti da shvatite šta neko govori. Zbog toga govornik može da izgleda veoma pametno za nekog ko nije upućen, ali lukave prezentacije koje su na ivici razumljivog u stvari otežavaju promišljanje u vezi sa predstavljenom temom.

Pitali smo se šta podstiče ljude da krenu tim putem. Neki su obmanuti varljivom prirodom iznetih „činjenica“. Neki imaju zavereničke ideje da je „nauka“ isto što i evolucija, pa zbog toga moraju da odbace nauku. Neki imaju lažno pobožna shvatanja da će odbacivanjem nauke, i prihvatanjem onog za šta misle da je „jasno“ učenje Biblije, postati više sveti. Videli smo neke od njih tokom našeg opovrgavanja geocentrizma. To se događa zato što neki ljudi veruju da će ih Bog više blagosloviti ako budu prigrlili sulude ideje, čak i kada se te ideje suprotstavljaju i Bibliji i zdravom razumu.

Postoji jedna tragična mana u ljudskoj psihologiji. Ona je povezana sa problemom koji ljudi imaju kada se suoče sa činjenicama koje su suprotne njihovim uverenjima. Ljudi ne menjaju svoje mišljenje kao što menjaju čarape, već im je potrebno dugo vremena da bi prihvatili drugačije shvatanje. Zašto? Zato što moraju da razmisle o velikom broju različitih stvari. U slučaju ravne Zemlje, ljudi su bili izloženi dugotrajnom pogrešnom rasuđivanju, tako da je potrebno neko vreme da bi se „preumili“. Imajući to na umu, ohrabrujemo ljude da stave prst na čelo i ozbiljno razmotre šta Biblija i nauka imaju da kažu.

Verovatno biste mogli da smislite nekoliko dokaza koje bi mogle da podrže bilo koju teoriju, i to je jedna od teškoća sa kojom se mi kao ljudi suočavamo. Međutim, nijedna količina dokaza nije dovoljna da nešto dokaže. Umesto toga, u nauci je sve zasnovano na opovrgavanju. Kao što je Albert Ajnštajn jednom rekao: „Nijedan broj eksperimenata nikada ne može da dokaže da sam u pravu, ali samo jedan eksperiment može da dokaže da grešim.“ Na svaki dokaz, za koji se čini da ukazuje na ravnu Zemlju (a, zaista ih nema mnogo), dolazi mnogo više dokaza koji pokazuju da to ne može da bude tačno. Da li pokušavate da shvatite da li je Zemlja kugla ili ravna? Ohrabrujemo vas da mislite o stvarima koje mogu da opovrgnu te ideje. Na primer, pokušajte da smislite nešto što opovrgava da je Zemlja sfera (ako možete!).

Kad bi Zemlja bila ravna, moralo bi da se odbaci obilje jasnih dokaza koji se mogu posmatrati. Počevši od Zemljine senke na Mesecu, pa do činjenice da ljudi na severnoj i južnoj hemisferi vide različite zvezde – ništa od navedenog ne bi moglo da bude tačno. Morate da odbacite eksperimentalnu nauku i gotovo svu fiziku vekovima unazad. Morate da odbacite hrišćansku učenost od njenih početaka. Morate da odbacite svedočanstva hiljada naučnika, kao i lična zapažanja milijardi ljudi koji žive na drugoj strani sveta u odnosu na vas.

Ništa, što utvrdimo naukom, ne suprotstavlja se Pismu. I, ne samo to, Pismo ne uči da je Zemlja ravna, kao što nije učio nijedan ozbiljan hrišćanski učenjak u celokupnoj hrišćanskoj eri. Pisali smo o tome nekoliko puta (pogledati povezane članke ispod), ukazujući ne samo na to koliko je jasno da je Zemlja kugla, nego i da bar u poslednjih 2.000 godina nijedan učenjak sa iole ugleda nije verovao u ravnu Zemlju. Ipak, pitanja nastavljaju da stižu, i to sve češće, sa različitih krajeva, tako da je bilo potrebno da ih ovde razmotrimo.

Dr Henri Rihter (Dr Henry Richter), dr Robert Karter
(Dr Robert Carter), dr Jonatan Sarfati (Dr Jonathan Sarfati),
i Geri Bejts (Gary Bates), direktor američkog ogranka CMI, razmatraju učenje o ravnoj Zemlji i geocentrizam.

Glavne tačke koje se mogu lako razumeti

  • CMI – i ti, čitalac – trebalo bi da budemo pre svega za Bibliju, a ne po pravilu protiv establišmenta. Establišmentu bi trebalo da se suprotstavljamo samo kada on protivreči Bibliji.

    • Posledično, pitanje stvaranje ili evolucija se tiče istorijske nauke, dok oblik Zemlje spada u operativnu nauku, koju CMI potvrđuje.

  • Biblija ne uči da je Zemlja ravna. Ateisti i njihovi kompromitovani crkvenjački saveznici tvrde kako Biblija uči da je Zemlja ravna, ali u stvarnosti, neki stihovi Biblije naginju prema kugli, a drugi stihovi uopšte ne uče ništa o obliku kugle.

  • Uprkos široko raširenom mitu o Kolumbu protiv ravnozemljaša, gotovo svi teolozi i mislioci, koji su se tokom crkvene istorije bavili oblikom Zemlje, potvrdili su da ona ima oblik sfere. Oni, očigledno, nisu shvatali Bibliju kao knjigu o ravnoj Zemlji. Dakle, ravnozemljaštvo je teološka novotarija, nasuprot gotovo univerzalnom crkvenom učenju.

  • Stvari zaista nestaju deo po deo na horizontu pošto su skrivene ispupčenjem Zemlje. Moreplovci su vekovima koristili izraz trup dole. Nije bilo slučajno to što su njihovi posmatrači bili visoko na jarbolu da bi mogli da vide dalje iza zakrivljenja Zemlje, i oni su dobro znali da se prvo vide brda, pa onda plaže.

    • Ravnozemljaški propagandisti često pokazuju fotografije stvari koje bi trebalo da se nalaze iza horizonta. Međutim, to su retke prilike kada velika, hladna vodena površina po toplom danu pravi sloj temperaturne inverzije koji zakrivljuje svetlost oko zakrivljenja vode, stvarajući „gornji miraž“. Snimci iste scene (koje ravnozemljaši neće da prikažu) pokazuju mnogo kretanja i izobličenja po miražu. A najčešće, čak i po najvedrijem danu, nećete videti ove predmete koji se nalaze iza horizonta.

  • Svako ko koristi telefon ili skajp za međunarodne razgovore zna za problem različitih vremenskih zona. Na kugli to lako može da se razume: Sunce obasjava neke delove Zemlje stvarajući obdanicu, dok je druga strana kugle zaklonjena od Sunca tako da je u mraku.

    • Isus je potvrdio postojanje različitih vremenskih zona kada je rekao da će njegov povratak da bude trenutan, ali neki ljudi će spavati po noći, drugi će raditi rano ujutru, dok će kod drugih biti posle podne.

    • Savremeni ravnozemljaši pokušavaju da se izvuku iz ovoga tvrdeći da Sunce kruži iznad Zemlje u obliku diska na visini od oko 4.500 kilometara, ali:

      • Oni moraju da napuste bilo kakvu pretenziju da tumače Bibliju doslovno, zato što se u njoj nalaze mnogobrojni stihovi koji govore o tome da Sunce izlazi i zalazi. Geokinetički model kugle može da potvrdi da Sunce izlazi i zalazi u referentnom sistemu Zemlje.

      • Oni moraju da zanemare jednostavna posmatranja: prividna veličina Sunca je gotovo konstantna, ne postaje sve manja kako se udaljava; i može da se vidi kako Sunce nestaje deo po deo iznad horizonta, kao što nestaju i brodovi.

  • Na severnoj i južnoj hemisferi postoje različita sazvežđa. Na ravnoj Zemlji nema razloga zašto svi stanovnici južne hemisfere ne bi videli Severnjaču, ali na kugli, Zemlja zaklanja pogled! Isto tako, većina stanovnika severne hemisfere ne može da vidi Južni krst, koji se nalazi na zastavama nekoliko država na jugu.

    • Takođe, stanovnici severne hemisfere zapažaju da zvezde na severu prividno kruže oko Severnog nebeskog pola u smeru suprotnom od kazaljke na satu, dok stanovnici južne hemisfere vide različita sazvežđa kako kruže oko Južnog nebeskog pola u smeru kazaljke na satu. Model ravne Zemlje, sa Severnim polom u centru uopšte nema Južni nebeski pol!

Zaključak

Sve glavne kreacionističke organizacije odbacuju ideju o ravnoj Zemlji, i uvek su je odbacivale. Mi se zalažemo za dobru egzaktnu nauku. U nauci ne odlučuje većina (inače bismo i dalje verovali u flogiston!), ali mora da se pazi kada se donosi odluka o odbacivanju uobičajenih naučnih stavova.

CMI u potpunosti odbacuje teoriju evolucije, ali to smo učinili nakon pažljivog proučavanja i biblijskih i naučnih izveštaja. Nismo to olako uradili. Nakon kritičkog preispitivanja onog što možemo da naučimo kroz egzaktnu nauku i poređenja sa istorijskom filozofijom zvanom evolucija, ima previše dokaza koji upućuju da treba odbaciti evoluciju i prihvatiti biblijsko stvaranje. U ovom slučaju, sferičnost Zemlje je jedan od najjednostavnijih aspekata egzaktne nauke koji se mogu poželeti.

Izvori i pojašnjenja

  1. O’Neill, T., The New Atheist Bad History Great Myths 1: The Medieval Flat Earth, historyforatheists.blogspot.com, 31 May 2016. Iz ovog rada su preuzeti citati srednjovekovnih autora koji su navedeni u ovom članku. Za originalni prevod jednog izvora, pogledati The Sphere of Sacrobosco: An early 13th century treatise on astronomy, by Iohannes de Sacrobosco, translated by Lynn Thorndike, 1949, esotericarchives.com. Povratak na tekst.
  2. Za oblik Zemlje koristimo reč „sfera“, iako Zemlja nije savršena sfera. Zemlja je približno oblika sfere sa odstupanjem od 1/300 deo sfere. Zemlja je najbliža obliku sabijenog sferoida, što znači da je zaravnjena na polovima. Ser Isak Njutn, kreacionista, prvi je predvideo zaravnjenost, na osnovu Zemljine rotacije oko njene ose. Ali, iako je polarni poluprečnik Zemlje zaista kraći, na 6.356,8 kilometara (3.949,9 milja) postoji samo 21,3 kilometra (13,3 milja) razlike. To predstavlja odstupanje od samo 0,3% u odnosu na savršenu sferu. Uporedićemo to sa veličinom lopte za bejzbol ili kriket: ako jedan poluprečnik lopte iznosi 6,3781 centimetara, a drugi, koji naleže na njega pod uglom od 90 stepeni, iznosi 6,3568 centimetara, to bi moglo bez problema da se nazove „kugla“ ili „sfera“. Bilo bi potrebno zaista oštro oko da bi se primetilo da je lopta od 6,5 centimetara malo ispupčena na sredini, i to za otprilike petinu milimetra. Povratak na tekst.
  3. Nicholas Cusanus, De docta ignorantia (O naučenom neznanju), 1440: „I mada je Zemlja manja od Sunca, što nam je poznato od senke pomračenja… Zemlja nije najmanja zvezda, jer ona je veća od Meseca, kao što smo naučili iz iskustva pomračenja.“ Citirano u: I. The Sky and the Heavens: Nicholas of Cusa and Marcellus Palingenius, sacred-texts.com. Povratak na tekst.
  4. Kao što je N.T.Rajt (N.T. Wright) istakao, šta god da je Isus učio, ponovio je to stotinama puta, sa malim varijacijama. Jevanđelja su morala da biraju koju će verziju da citiraju. Pogledati Jovan 21:25. Povratak na tekst.
  5. CMI ima ogranke u sedam država engleskog govornog područja, a to su: Australija, Novi Zeland, SAD, Kanada, Velika Britanija, Južna Afrika i Singapur. Australiju i SAD smo koristili samo kao primer. Povratak na tekst.
  6. Razni ateistički sajtovi pripisuju Magelanu sledeću izjavu: „Crkva kaže da je Zemlja ravna, ali ja znam da je ona kugla, jer sam video senku Zemlje na Mesecu, a imam više poverenja u senku nego u crkvu.“ Ali, on to nikada nije rekao, zato što Crkva nikad nije rekla da je Zemlja ravna! Ovaj citat nije postojao pre 1873. godine, kada ga je verovatno izmislio agresivni pobornik ateizma Robert Ingersol (Robert G. Ingersoll). Pogledati: O’Neill, T., How the Middle Ages Really Were, Huffington Post, 8 November 2014. Povratak na tekst.
  7. Pogledati: Stamp, M., ISS Commander Returns from Space, Acts and Facts (Institute for Creation Research) 45(9):9, Sep 2016; icr.org/article/9521. Povratak na tekst.
  8. Postoji jedna čudna ideja da je Zemlja šuplja. Ali, u tom slučaju, najveći deo Zemlje bi predstavljao zonu senke za obe vrste zapreminskih talasa, koji očigledno ne bi mogli da prođu kroz bilo koji šuplji deo. Povratak na tekst.
  9. Ova stranica ima jasne grafikone i objašnjenja: Inge Lehmann: Discoverer of the Earth’s Inner Core”, American Museum of Natural History, amnh.org. Povratak na tekst.
  10. Wolchover, N., Ingenious ‘Flat Earth’ Theory Revealed In Old Map, Live Science, 23 June 2011. Povratak na tekst.
  11. Heiser, M., Modern flat earth theory exposed, part 1, drmsh.com, 9 September 2016. Povratak na tekst.
  12. Sletanje na Mesec je lažirano? Filmski reditelj kaže: Nema šanse!, youtube.com/watch?v=SwhNIloJmD0. Povratak na tekst.
  13. Pogledajte ovaj snimak sjajne britanske satire iz 1980-ih pod nazivom Yes Prime Minister: Ser Hamfri Eplbi (Sir Humphrey Appleby) pokazuje kako korišćenjem sugestivnih pitanja može da se namesti istraživanje javnog mnjenja da pokaže ili podršku ili protivljenje uvođenju vojnog roka. Povratak na tekst.

Helpful Resources

The Stargazer's Guide to the Night Sky
by Dr Jason Lisle
From
US $35.00
Busting Myths
by J Sarfati & G Bates, edited
From
US $15.00
Our Amazing Created Solar System
by Russell Grigg (editor)
US $16.00
Hard cover
The Young Sun
From
US $6.50